Oh, čoveče božiji! Preklinjem te, osvesti se! Neznanje te je opilo. Uzdigao si sebe iznad sopstva. Gnev, lenjost, pohlepa, požuda, proždrljivost, zavist i oholost trnjem su ti prekrili srednju stazu po kojoj je trebalo da hodaš. Hvališ se kako si prirodu svojim umećem ukrotio, a staze po kojima gaziš sâm izgradio. Rečeno ti je da imaš slobodnu volju, slobodu izbora, ali ti niko nije rekao da su ti razum pogani poklonili da bi ti otežali razumevanje uma. Zaboravio si da nije svaki poklon dar od srca. Lepo upakovan, naizgled vredan, a ti naivan postavio si ga na postolje mudrosti i laskaš sam sebi da si njime osvetlio svoju plitku spoljašnost, ne shvatajući da ti je on dubinu tvoga bića tamom prekrio. Veličaš sebe tako što kažeš kako na noćnom nebu sve zvezde možeš prebrojati, a zaobilaziš istinu ćuteći o tome da u sebi nijedan zračak svetlosti ne možeš uhvatiti niti zadržati. Rečima si upario suprotnosti, a spojiti ih i venčati ne umeš. Jedno drugome prezime od imena ne znaš kako nadenuti, [G1] a ponosiš se „svojim“ razumom koji su ti u glavu uglavili rogati. Ne srdi sa na mene. Ne kudim te. Znam da si zarobljen u sebi. Pokušavam da ti iskrom i bezdimnim plamenom zapalim tvrđavu, koju još uvek nisu osvojili tuđinci, u kojoj ti je sačuvano zračenje svetlosti čiste stvarnosti. Ne boj se, ta tvrđava je malo zrnce šišarke u tvojoj glavi i ona od vatre neće sagoreti, već će bojom zlata svetleti i na talasima osećanja duše treperiti. Um ćeš svoj razumeti tek kada ti ti talasi do srca dopru i kroz njega prođu. Oni ga oštetiti neće, ali će sa sobom u beskraj povesti i njegove talase emocija. Tada ćeš uistinu prepoznati svoj vlastiti um koji je po svojoj istinskoj prirodi praznina, istinska stvarnost, ali ne praznina u smislu ničega, već um po sebi, neuprljan, uzdignut i smiren, čista svest. To je nepromenljivo svetlo koje će granuti u tebi i koje neće prepoznavati niti rođenje niti smrt, niti dobro niti zlo, niti dan niti noć. Kada ti se ona bezuslovno preda, zadrži tu prazninu u sebi da bi sa njom mogao da spojiš dušu i duh. Ona će ti pomoći da zadržiš i sopstvo u srcu, i onda ćeš shvatiti da su besmrtnost, priroda i prostranstvo Vaseljene samo u tvome srcu i nigde više. Tada ću ti reći: „Hvala ti, čoveče božji, osvestio si i um u sopstvu.“
Iz knjige “Dnevnik duše“
