Sergeju Solovjevu (1901-1975)
Pre mnogo tekstova o stripu, em na „Pokazivaču“ em na drugim platformama, pisao sam pomalo o klasicima devete umetnosti u bivšoj Jugoslaviji. Jedna osoba koje sam se dotakao bio je čika-Đorđe Lobačev, autor koji je zadužio dve zemlje na polju stripa i nebrojeno drugih na polju ilustracije. U međuvremenu, u rasponu koji je trajao par godina i mnogo tekstova između, izašlo je nekoliko specijalizovanih štampanih dela, što zbirki, što monografija, upravo o ovom gorostasu. Naravno, nisu izostali ni drugi autori aktivni u Lobačevljevo vreme, gde su i Navojev i Kuznjecov dobili malo ljubavi (putem sabranih izdanja, kao i individualnih sveski u ediciji „Zlatno doba“ izdavačke kuće „Komiko“) na domaćem strip prostoru. Može se sa sigurnošću reći da se novim sabranim edicijama (što autora zlatnog, što autora srebrnog i ostalih doba pre raspada Jugoslavije) polako ali sigurno vraća respekt pionirima domaćeg stripa na pravi način, premda ovi novi pokušaji sa tvrdokoričenim monografijama i te kako nisu novi. Svojevremeno su to radile i „Dečije novine“ iz Gornjeg Milanovca, a rezultat je iznedrio četiri neverovatno kvalitetne knjige; u ovom tekstu će biti reči o drugoj knjizi dotične edicije, ali pre svega o autoru čiji su stripovi doživeli čast jednog lepog, okvirnog reprinta.
Sergej Solovjev rođen je 1901. godine u Kursku, tadašnjoj Carevini Rusiji. Zemlju je napustio sa svojih 19 godina, nastanivši se u Beogradu. Put ga je naneo upravo u vreme kada je strip kao umetnost počeo da stidljivo cveta u zemlji koja je tek sveže izašla iz Velikog rata, a u Beogradu su se našli orni Rusi verni da kreiraju, u tandemu sa srpskim kolegama, priče u slikama prepune akcije, ljubavi, avanture, dvoboja, humora, smrti, i života. I premda je Solovjev stariji od kolege Lobačeva bezmalo 8 godina, ipak nije među prvima krenuo da niže kadrove. Njegov angažman u stripu je počeo 1937. godine a završio se otprilike kad je buknuo rat u Kraljevini Jugoslaviji i istu rasturio po kratkom postupku. Dakle, to je 5 godina aktivnog rada, srazmerno malo kada se, recimo, poredi sa nekim od svojih savremenika, kao i sa najvećim delom današnjih profesionalnih stripara (primera radi, moje bitisanje na „Pokazivaču“ se recimo proteže 8 godina, a moj doprinos domaćem stripu je objektivno manji). Ali u tih 5 godina, Solovjev je uspeo da uveže čak 31 strip priču, odnosno više od bilo kog drugog autora iz tzv. Beogradskog kruga (jedino je Nikola Navojev objavio više od njega). Interesantan je podatak, doduše, da su dela Solovjeva preštampavana i reobjavljivana u ogromnom broju publikacija, od njegovog kreativnog poludekadnog perioda pa sve do dana današnjeg. To ga verovatno čini najreprintovanijim srpskim (a ujedno i ruskim) autorom u domaćem stripu.
No, kako je kreirao Solovjev? Pa, ako bacimo pogled na zbirku „Solovjev“ edicije „Majstori jugoslovenskog stripa“ izdavačke kuće „Dečje Novine“, videćemo da su sabrana samo četiri naslova: „Carev štitonoša“, „Robin Hud“, „Ajvanho“, i „Bufalo Bil“. Od dotičnih, „Bufalo Bil“ je najstariji, a nastao je 1939. godine, odnosno iste godine kad su iznedreni i „Robin Hud“ i „Ajvanho“. „Štitonoša“ je izlazio u periodu 1940.-1941. i nažalost ostao nedovršen. Drugim rečima, ovo su stripovi nastali krajem Solovjevljevog najkreativnijeg perioda, 4 godine nakon što se autor po prvi put latio pera profesionalno.
Zašto navodim ove godine? Vidite, ako sudimo njegov crtež iz ovog doba, možda bismo (pogrešno) pretpostavili da su dve godine pre nastanka „Bufalo Bila“ bile period kada se Solovjev vežbao, kada je brusio zanat i konačno stasao u kompletnog autora počev s „Bilom“. Naposletku, to bi opravdalo odabir materijala za ovu kolekciju. Ali kao što navedoh u zagradi, to bi bila pogrešna pretpostavka. Čak i kada bacimo pogled na najranije Solovjevljeve predloške, i.e. „Legiju prokletih“, „U vrtlogu“, „Tri musketara“ i jedan od njegovih najprepoznatljivijih serijala „Crni ataman“ , vidimo da je ovaj autor jako zrelo ušao u strip, sa već ustanovljenim crtačkim stilom i neverovatnim poigravanjem formom. Ovo zvuči pomalo čudno, budući da mu table i dalje imaju klasični realistični šmek, ne preterano različit od Lobačevljevog, Kuznjecovljevog, itd. No, đavo čuči u detaljima, štono bi Anglosaksonci rekli. Detaljna lica, senčenje korištenjem raznolikih tehnika, skraćenja, perspektivno poigravanje, uprošćavanje koje i te kako zadržava snagu i kompleksnost ljudske figure, sve se ovo vidi u radovima Solovjeva čak decenijama pre nego što su dotične tehnike usavršili predstavnici srebrnog doba domaćeg stripa, odnosno generacije tik pred raspad Jugoslavije. Drugim rečima, kao crtač, Solovjev je u ovaj vid umetnosti ušao kao stručnjak i sa već etabliranim odnosom prema mediju.
No, kakav je Solovjev kao pripovedač? Ako pogledamo dotičnu zbirku, samo jedan od stripova (najduži ujedno, i.e. „Bufalo Bil“) kao scenaristu potpisuje Branka Vidića, poznatijeg kao Brendona Vida. A kad smo već kod Vidića, stručnjaci na polju stripa pretpostavljaju da je za strip „Carev štitonoša“ Solovjev koristio upravo Vidićev istoimeni roto-roman kao književni predložak za adaptaciju u strip. Ovo, naravno, ne bi bio ni prvi ni poslednji put da Solovjev tako nešto uradi. Naposletku, i „Robin Hud“ i „Ajvanho“ su rađeni ovom tehnikom. Solovjev bi uzeo jedno pisano delo i adaptirao ga u strip koristeći sopstvene dijaloge, sopstvenu režiju kadrova, kao i sopstvena viđenja likova. Drugim rečima, premda nije originalni autor samih priča, jeste neko ko ih je na svoju ruku adaptirao. Štaviše, ova zbirka je i koncipirana tako da su prva tri navedena serijala grupisana u jednu celinu, a poslednji, „Bufalo Bil“, odvojen zasebno kao jedini u sklopu zbirke rađen po tuđem scenariju.
Dakle, potrošio sam ceo jedan pasus na praksu Solovjeva da adaptira, a ne rekoh kakav je scenarista. Ukratko rečeno, Solovjev zna zanat. Njegove priče lepo teku, i premda se sada jako sporo čitaju, za ono vreme su bile brze i krcate akcijom i interesantnim dijalozima. Imajmo na umu da je ondašnja tabla stripa sama po sebi morala da sadrži dovoljno materijala da pokrije jednu mini-priču. Ako pratimo istoriju stripa unazad, zapazićemo da su ranije individualne table stripa štampane na koricama, spoljnim ili unutarnjim, u nastavcima gde je jedna tabla simbolizirala jednu epizodu. Naravno, u današnje vreme gde imamo čitave stripove sastavljene od splash strana, ili čak jednog kadra, ili pak nimalo kadrova, ova napakovanost kadrova u Solovjevljevim stripovima deluje pomalo napadno. No, to govori dosta o tome da je autor vešto pratio trendove i znao da pripoveda na onaj način koji se publici svideo. E sad, da li je bio revolucionarni pripovedač? Pa, i ne baš. Njegove priče, gledane sa scenarističke strane, su relativno blage i predvidive, sa malo pravih zapleta i eksperimentisanja. Opet, ovo sve ide u svrhu ondašnjeg stripa kao medija, ali ne menja činjenicu da, barem u ovom domenu, Solovjev nije inovirao. E sad, ovakvo pisanje je zapravo išlo u korist Solovjevljevom kompletnom učinku na stripu jer mu je dozvolilo da izgradi kvantitet po kome je ostao poznat. 31 (i slovima, trideset i jedna) strip storija u rasponu od pet godina nije uopšte mala stvar, pogotovo kada je neretko sam i pisao i crtao stripove. Neki od tih serijala (ili one-off priča) je umeo da sadrži i preko 70-tak tabli, sasvim dovoljno za individualnu grafičku novelu. A on je pisao, u proseku, čak tri na godišnjem nivou. I više, ako uzmemo u obzir da su se neki od njih prostirali na periode od par godina, a da se nekima vraćao i nešto kasnije.
Naravno, objavljivao je Solovjev i kasnije, nakon što se rat završio, doduše na prostoru Jugoslavije samo jednom – u sklopu časopisa „Pegaz“ objavljen 1975. godine (dotični strip je verovatno nastao 1945. godine, pred kraj rata). U tom periodu, Solovjev je živeo u mestašcu Masa, u Toskani, Italija, malo nakon preseljenja iz Rijeke. Međutim, njegove stripovske godine se nisu završile u „Pegazu“. Naprotiv, do svoje smrti (igrom slučaja, upravo te 1975. godine), Solovjev je doživeo da mu se radovi objave i u Italiji i u zemljama širom sveta, uključujući i daleku Argentinu. Pride, učestvovao je, pod imenom Sergio Soloviev, na festivalu „Le 3 Giornate de Fumetto“ čiji je organizator Đenovljanin Đani Bono, prominentni istoričar i teoretičar stripa koji je i dan-danas živ. Imajmo na umu da se ovaj festival održao 1971. godine i da je Solovjev kao prisutni gost obesmrćen putem jedne karikature čiji je autor Renco Restani, crtač serijala „Baby Bang“, „Dave Devil“ i „Lone Wolf“.
I naravno, kao neko ko i sam frekventuje strip festivale, ne mogu a da ne zamislim kako se Solovjev osećao na jednom ovakvom sastanku. Za razliku od današnjih festivala stripa na Zapadu, najčešće u obliku masovnih ComicCon-ova gde se troše hiljade evra na retke table stripa, figure, video igre, propove, i nove grafičke novele, ondašnje iteracije ovakvih sastanaka su bile ipak bliže ovim balkanskim, gde su se autori sastajali, cugali pokoji alkohol, pojeli pokoji zalogaj, i nacrtali pokoji crtež. U ovo vreme, Solovjev je imao tačno 70 godina. Poređenja radi, Bono je tada bio tek na pragu svoje 22. godine, dok je Restani imao solidnih 43. Dakle, iako nemamo pred sobom spisak gostiju sa tog festivala (premda sam siguran da bi Bono znao ako bismo ga pitali), nije netačno pretpostaviti da je Solovjev bio među najstarijima tamo. Naravno, nemoguće je znati kako se osećao dok je prisustvovao manifestaciji, ali uzeću sebi za pravo da njegovu posetu ovom đenovljanskom festivalu uporedim sa posetom par drugih starijih autora nešto bližim nam festivalima. Recimo, Jovan Stojanović, a.k.a. John Radley, iz Zaječara je pod svoje jako stare dane posetio em Leskovac, em Beograd, vidno oduševljen atmosferom i ljudima koji su ga okruživali. Sad na koraku svojih devedesetih, Lazo Sredanović se našao u Banjaluci iste godine kada sam i ja prvi put posetio dotični festival, i po licu mu se moglo nazreti da je bio izuzetno srećan. I mada je sam autor tek godinu i kusur dana udaljen od svoje sedamdesete, Geza Šetet je dokazao svoju ljubav prema festivalima svojom posetom em Leskovca, em Sombora.
Dakle, to su sve autori koji su, poput Solovjeva, svoj znak ostavili mnogo decenija pre nego što su gostovali na manifestacijama organizovanim od strane mnogo mlađih ljudi, i prema njima se na samim festivalima uvek ophodilo sa respektom. Ne mogu a da ne pomislim da je isto bilo i sa Solovjevom te 1971. godine. Naposletku, njegovi stripovi su poodavno krasili italijanske kioske, a čak i danas se originali njegovih tabli mogu naći na aukcijskim sajtovima u zemlji pice, Rimljana, čudnih gestova šakama i Bonelijevih đakonija. Mogu da zamislim kako se ovaj stari ruski majstor, koji je svoje pero ostavio, u tom trenutku, decenijama iza sebe (neke od njegovih stripova je za Italijane radio čak i ranih 50-tih), divio talentu i energiji mladih kolega i uživao u mediteranskom vazduhu dok su posetioci uživali u izloženim radovima, među kojima su bili i njegove table i ilustracije. Iako ni po kom osnovu ovo ne mogu da potvrdim, znajući kakvi smo mi strip autori, mogu da život stavim na kocku da je Solovjev, premda vremešan i odavno ne aktivan na polju stripa, bio poput razdraganog dečačića na ovom tek pokrenutom festivalu, da ga je dirnula nostalgija, i da je nanovo poželeo da nešto novo nacrta.
Četiri godine nakon festivala, Sergej Solovjev će napustiti ovaj svet i otići u večno nepoznato. Iza sebe je ostavio jedan život pun avanture, putovanja, prijateljstava, i pre svega stripa. I premda još uvek nemamo definitivnu kolekciju njegovih radova, zbirka koju su „Dečije novine“ izdale početkom 90-ih godina prethodnog veka je definitivno izvanredan uvod u monumentalnost ovog autora iz Beogradskog kruga. Ako se ikako nađe vremena i sredstava, valjalo bi da ovaj gorostas ruskog, srpskog i italijanskog stripa dobije sopstvenu seriju monografija i sabranih dela, kako i dolikuje. Ipak je to 5 i više godina nesputanog rada koje treba predstaviti, u najboljem ruhu, novim generacijama stvaralaca. No, o budućnosti ćemo tek. Ima vremena, mladi smo – pre duhom nego telom, ali jesmo.
