Kao zagriženi fan od detinjstva i neko ko je odrastao na Star Wars filmovima, svaki iz tog univerzuma sa nestrpljenjem očekujem i radujem mu se. Čak i za lošije epizode 1-3 sam iznalazio opravdanja, jer ipak to je Star Wars. Međutim, čak i meni sve to oko novih filmova je krenulo silaznom putanjom sa novim trilogijama i samostalnim pričama. Nakon The Last Jedi koga sam jedva svario, imao sam dozu strepnje sa ovim zadnjim, koji se bavi omiljenim mi filmskim likom ikada, Han Solom. Nakon preuzimanja franšize od strane Diznija, priznali to mnogi ili ne, evidentno je da to nije to. Star Wars se pravi za neke nove generacije, a pri tome, potpuno bezrazložno, se napušta stari štimung koji je decenijama zabavljao filmofile širom sveta. Kako svet nezaustavljivo grabi ka hiperprodukciji, dnevnim ili, bolje reći, blic senzacijama, tako se gubi na kvalitetu, a posebno na samom smislu i trajnosti svega što se pravi. Novi sadržaji gaze po onim pre njih i ništa se na duže staze ne zadržava kod konzumenata istih. U tom sveopštem konzumerskom haosu vrednosti se neumitno gube, pa tako i stare ikone i legende se iskorišćavanjem urušavaju. To, na kraju, dosta teže pada nama nešto starijim filmskim generacijama, koje pamte bolja, zasigurno mogu reći, filmska vremena. Vremena kada se isčekivalo po koju godinu novi nastavak ili najavljeni film. Gde se sa nestrpljenjem gradila ta neka atmosfera i naboj, koja bi eksplodirala dolaskom filma u bioskop. Gde su najave bile škrte.
