Navijači gradskih rivala obično su toliko suprotstavljeni, da ih po pravilu smeštaju na suprotne strane stadiona. Međutim, navijati kako to čine dva aktera ove čudesne priče, dobar je podsetnik da sport, zapravo, treba da spaja.
U „Snu smešnog čoveka“, koji govori o čoveku kome nije bilo do života, ali ga je jedan san podsetio na lepotu življanja i to kroz pomaganje drugim ljudima, Fjodor Dostojevski je zapisao i sledeće:
Istina je da oko nas žive ljudi koji ne zaboravljaju koliko je divno biti Čovek. I koliko to usrećuje ne samo naše bližnje, već ima moć da obraduje čitavu planetu. Jedan takav primer stiže iz Kolumbije, kroz snimak koji je obišao čitavu Zemljinu kuglu.
Bogota. Grad sa burnom prošlošću, ali i brojnim klubovima koji maštaju o trofejima. Čak četiri tima iz tog grada se nadmeću u elitnom fudbalskom društvu, a nekako najveće rivalstvo vlada između Independijentea Santa Fe, kog svi znaju kao „Santa Fe“ i Milonariosa, čiji se derbi jedino i naziva „Klasiko bogotano“.
Santa Fe je svojevremeno trenirao naš Vladica Popović, za Milonarios je svojevremeno golove davao Alfredo Di Stefano. Sada su, međutim, neka nova vremena. Ali, ima tu i dalje divnih ljudi.
Hose Rikardo Galjego, navijač Milonariosa, gluv je od devete godine života. Slep od petnaeste. A mnogo voli fudbal, i svoj omiljeni klub. Pratiti fudbalski derbi kada ste gluvi i slepi deluje nezamislivo, neostvarivo, ali… Istina je, zapravo drugačija. I, tu u ovu priču ulazi jedan drugi navijač, kome je omiljen onaj drugi klub, Santa Fe.
Sezar Daza neobično voli Santa Fe i neobično se raduje kada na red dođe „Klasiko bogotano“. Pobediti Milonarios je bila njegova najveća fudbalska radost dok nije saznao za sudbinu Hosea Galjega. I, onda je osmislio kako da svom sugrađaninu, koji pritom navija za rivalski klub, pomogne da i dalje uživa u onome što toliko voli.
Kad god Milonarios igra, a naročito kada igra derbi protiv Santa Fea, Sezar Daga na stadion dođe zajedno sa Hoseom, koji ga drži za rame zbog orjentacije. Dobri Sezar pritom nosi jednu tablu: ona predstavlja fudbalski teren i, kada meč počne, slepi i gluvi Hoze Galjego sedne leđima okrenut terenu, a licem ka svom neobičnom prijatelju.
Sezar Daga tada uzme njegove dlanove, spusti ih na tablu koja predstavlja teren i jednom rukom vodi Hozeovu šaku za koju su se dogovorili da predstavlja igrača, a drugom – drugu ruku, koja predstavlja gde je lopta.
I, tako teku najneverovatniji prenosi na svetu. Uživo, sa lica mesta, od navijača jednog kluba – za navijača najvećeg rivala:
Na internetu ćete pronaći da je ova dirljiva scena „otac koji divno brine o svom detetu“ (na pomenuti način), ali istina je upravo ovakva kakvu smo vam je zapisali.
Otuda i onaj citat Dostojevskog iz „Sna smešnog čoveka“. I, ako vas budu pitali zašto ste ovu priču podelili svojim poznanicima, a vi, poput nas, slobodno citirajte slavnog pisca:
„Moram da širim vesti. Želim da ih širim. O čemu? O istini. Jer, video sam je, video sam je svojim očima, video sam je u svoj lepoti njenoj!“.
(Darko Nikolić)
Izvor: blic.rs
