Snežana Radojičić-Zakotrljaj me oko sveta

Razgovarala sam sa Snežanom u punoj sali, na promociji njene knjige. Energična, nasmejana i zadovoljna žena. Pozitivnost zrači iz svake njene pore, osmeh ne skida sa lica, a svom velikom podvigu ne pridaje preveliki značaj. Priznaje da je bila hrabra samo u jednoj stvari-kada se prisetila svog davnašnjeg sna i kada je rešila da će taj svoj san da ostvari.

 Pre gotovo tri godine, Snežana je odlučila da napusti klasičan, komforan život u Beogradu.Stan je zamenila šatorom, bisagama, kancelariju laptopom i mobilnim telefonom.  Tako je shvatila da je svet divno mesto, da su strahovi i granice samo u našim glavama, snovi se ostvaruju samo ako se ne odustane, nema lakog puta do sna. U dešavanjima postoji smisao koji prožima univerzum. Na kraju je došla do ideje vodilje, sreća počinje iz otvorenog srca i poverenja u druge.

Ovo je iskrena priča o ženi koja je rešila da ostvari svoj san, da živi slobodno i da bude srećna ma gde bila. Ona je dokaz da nam ne treba mnogo novca da bismo proputovali svet i da nas, ako imamo zaista jaku volju, ni nevreme ni novac, samoća, ni strahovi ne mogu zaustaviti da ostvarimo svoj san.

Od koga ste dobili prvu bicikl? 

Prvi bicik je bio ponika. Imala sam pet godina i bila sam u vrticu.Pošto je vrtić bio prekoputa kuće,ja sam iz vrtića, dok sam se igrala, videla kako tata iz kola iznosi bicikl. Bila sam očajna što ne mogu ja da budem ta koja će prva da vozi taj bicikl. Taj bicikl je vozila moja sestra i moj otac. Posle nezgode koju je dozivela moja sestra vozeći bicikl, taj bicikl je bio samo moj.

Sledeći bicikl je bio diplomski dar. U to vreme su ljudi za diplomski tražili jugića a ja sam tražila da mi kupe jedini pravi brzinac u bivšoj Jugoslaviji-Rog.

Najzad sam dočekala da mogu da vozim svoj bicikl.

Jeste li tada sanjali o tome da ćete jednog dana proputovati svet na bicikli?

Nisam! Nikada nisam sanjala da putujem oko sveta za razliku od druge dece.

Oduvek sam sanjala da budem pisac i da živim u svom svetu knjiga.Ja sam tako živela prvih četrdeset godina s tim što sam u međuvremenu objavila samo dve knjige. Taj svet knjiga sam zamenila stvarnim svetom.

Sve sam u životu radila, samo nisam pisala.Radila sam kao profesor u školi. Kada sam videla da od profesorske plate ne može da se živi, ja sam  se zaposlila u osiguravajućoj kompaniji i dostigla sam srednji nivo menadžmenta. Bila sam uhvaćena u reci brzog življenja, stresu nezadovoljstvu.

Jednog dana sam se setila reči svog pokojnog oca koji je govorio da je u životu najbitnije slediti svoje snove i raditi ono što voliš. Onda me je obuzela panika zato što nisam mogla da se setim šta je bio moj san.

Polako sam se prisećala o čemu sam sanjala kao dete. Maštala sam da živim slobodno u svom svetu i da živim od pisanja. Zapitala sam se zašto to i ne uradim. U to vreme sam planinarila, pravila kraće ture biciklom po Srbiji i tada sam se osećala potpuno slobodno.

Kada ste u sebi prelomili i rekli: “ Ja to mogu! “ ?

Kada sam na konačište primila porodicu koja je pošla na svoje dvogodišnje putovanje. Muž, žena i troje male dece. Pričala sam sa njima do svitanja. Pričala sam im kako bih volela da i ja uradim nešto poput toga što su oni uradili. Jednostavno su me upitali zašto ne ostvarim svoj san. Tada sam naterala sebe da pokušam da ostvarim svoj san. Tako bih dobila slobodu o kojoj sam maštala, a takoću videti da nemam više izgovore zbog čega ne pišem. Imaću sve vreme ovoga sveta i inspiraciju zbog toga što ću stalno biti u kontaktu i sa nečim novim. Kada mogu oni sa troje male dece, zbog čega ne bih mogla i ja?

Kako ste krenuli u ostvarenje svog sna?

Nije sve išlo brzo i lako.Dve-tri godine sam tražila društvo i novac. Nakon dve i po godine upornog traženja,na jednom stranom portalu, pronašla sam svog saputnika koji je postao moj emotivni partner.

Rasprodala sam sve što sam imala osim stana i na taj način sam za put obezbedila neki minimum.

Na put smo krenuli preko Slovačke. Posle sedam meseci, u Turskoj, napustio me je.Prekinuo je svoje putovanje i još uvek je tamo.

Sada sam shvatila da sam dovoljno hrabra da sama nastavim svoje putovanje.

Kada sam ostala bez para počela sam da radim da bih preživela i da bih skupila novac za nastavak svog putovanja. Pisala sam za jedan inostrani portal i dve godine sam živela od honorara za te članke.

Mislila sam da imam dva velika problema-društvo i novac.Život je režirao tako da sam pronašla i društvo i novac pa sam ostala i bez jednog i bez drugog. Tada sam shvatila da sve mogu sama i da mi za ostvarenje sna nije potrebno ništa sem jake volje.

Kakav je osećaj u isto vreme stajati na dva kontinenta,Aziji i Evropi?

Ja sam 2000 km vozila severno od granice prelaza gde sam mogla da pređem samo da bih prešla na tom prelazu. Jedina prirodna granica Azije i Evrope jeste Ural .Osećaj je bio neverovatan. Zaustavila sam jednog čoveka da me fotografiše ali tako da se vide i Azija i Evropa a njemu nije bilo jasno sta je meni toliko fascinantno u tome.

Koliko morate biti hrabri ili ludi da biste krenuli na ovakav put?

Svaki avanturizam je ludost.Ja ne mislim da sam ja hrabra. Hrabrost je bila samo to sto sam se i ja odlucila na to da priznam sebi da sam promašila ono što sam želela u životu i da ne potonem nego da kažem sebi ovo ti je poslednja šansa da ostvariš svoje snove i da uradiš nešto od svog života!

Ljudi to često sebi ne mogu da priznaju, a ja sam ceo svoj svet  okrenula naglavačke da bih ostvarila svoj san. To je bilo presudno.Sve posle toga je bilo traženje načina i privikavanje.

Kako je vaša porodica reagovala na tu vašu odluku?

Ja nemam porodicu. Na žalost, ili na sreću, u ovoj priči moji roditelji su umrli, a ja nisam ostvarila svoju porodicu i sebe nikada nisam zamišljala kao porodičnu ženu. Uvek sam bila neka vrsta usamnjenika.Ne možete biti konvencionalni da biste ovako nešto uradili. Ne znam da li bih se odlučila na ovaj korak kada bih imala svoju porodicu. Ne znam da li bih smela da dovodim svoje roditelje u brigu da ne znaju gde sam, da ne znaju šta mi se dešava, da li sam bolesna… Da imam decu to ne bi dolazilo u obzir.

Kako ste se usudili da sami biciklom prođete kroz jednu od najstrašnijih pustinja na svetu- Gobi pustinju?

Nije ona toliko strašna. Kinezi su izgradili jako dobar put pa ne možete tako lako da se izgubite. Nisam čeznula da sama idem kroz pustinju. Plašila sam se ali sam shvatila da mi je komplikovano da se sa nekim usklađujem . Želela sam da posetim Bajkalsko jezero, a pustinja se našla na putu. Nisam želela da koristim drugo prevozno sredstvo i zato sam se odlučila na taj korak.

Zemlja koja vam se nije dopala…

Meni se Mongolija nije previše dopala zbog odnosa ljudi prema meni. Oni su u startu jako ljubazni, međutim, oni su jedan od tri naroda u svetu koji nemaju enzim za rastvaranje alkohola.Pored Mongola taj enzim nemaju ni Eskimi ni Indijanci. Kako popiju svoje piće, u roku od deset minuta su pijani i vi ne znate šta će oni uraditi u sledećem trenutku. Postaju agresivni, dosađuju, verbalno maltretiraju i to je jako naporno.Oni vas odmah pozovu u svoje urde ili stanove.

Žive u komunama.Njihovi stanovi su svi otvoreni za goste. Komšije otvaraju tuđe frižidere, idu u tuđi toalet…Žena koja je doilja ide od stana do stana i doji i svoju i tuđu decu. Uveče su svi pijani.

Koji narod prednjači u gostoljubivosti? 

Pored Srba gde su nas primali na konačište  i obavezno za put slali sir i rakiju, Turci su me oduševili.

Oni svi žele da pomognu, da vas ugoste i da podele parče hleba sa vama po cenu toga da oni ostanu gladni.

Jedna ste od retkih koja tvrdi da je svet mirno i bezbedno mesto.

Ja ne kažem da je svet mirno i bezbedno mesto. Kažem da je svet mnogo lepše mesto nego što mi mislimo. Znam puno ženskih putnika koje su putovale što biciklom što auto-stopom i kojima se ništa ružno nije desilo. Naravno, potrebno je da se informišete o nekoj zemlji pre nego što je posetite.Ne možete doći u zemlju gde postoje različiti običaji i gde važi pravilo da ako se osmehnete tri puta nekom muškarcu on će to shvatiti kao otvoren poziv na seks. Takvo mišljenje oni imaju o belkinjama. Morate voditi računa o svemu. Meni se najneprijatnija scena dogodila pre par dana na magistralnom putu za Kraljevo.Čovek je prišao i počeo da mi lomi bicikl,čupa zastavicu, hteo je i mene da tuče… Ne morate otići od kuće da biste doživeli neki neprijatan događaj.

Kako ste se sporazumevali na putu?

Ja  govorim ruski i engleski, a iz svih jezika sam učila osnovne fraze uz pomoć kojih sam se sporazumevala.

Kako ste se hranili na svom putovanju?

Ja uvek kuvam ma gde bila. Tako je najsigurnije.Znam da je sveže, a znam i šta jedem. U Kini jedu kokošije nožice na sto načina-kisele, slane, slatke, ljute.Nisam videla da u Kini jedu pse, to je naša zabluda, ali sam zato u drugim zemljama videla pse na ražnju, pržene skakavce i tarantule. Nisam bila hrabra i nisam probala ništa od toga.

Stigavši u neko mesto, da li ste sebi rekli:“ To je to-ostajem ovde da živim!“ ?

Ne. Ja ne putujem da bih našla sebi mesto da živim. Ja sam krenula na put da bih naterala sebe da radim ono što želim, ono što volim i da budem srećna u tome. Mnogi me pitaju:“ Šta kada ostvarite svoj san?“ Ja sam svoj san već ostvarila. Ja putujem, pišem, prati me hiljadu ljudi. Vratila sam se na kratko, objavila knjigu… Ja sam svoj san ostvarila! Nastavljam da putujem zato što želim tako da živim.To je postao moj način života.

Koliko vremenske prilike utiču na vaš put? Imate li kvalitetnu opremu?

Nemam kvalitetnu opremu.Nemam sponzora. Kada sam posle jače od godinu dana vožnje kontaktirala jednog proizvođača sportske opreme, rekli su mi da im se javim kada napravim ozbiljnu turu.

Imam osrednju opremu,ali se uvek improvizuje. Prvi bicikl sa kojim sam krenula na put je star trideset  godina. U početku su mi iskusni bajkeri savetovali da kupujem kvalitetnu opremu. Na kraju sam sve to prodala i ostala sam u planinarskoj osnovnoj garderobi ,kasnije sam i to odbacila.

Sada kupujem jeftinu lokalnu odeću.

Kako vam sve potrebne stvari stanu u torbu?

U prve dve bisage mi stane kompletna kuhinja, hrana i šerpe. U zadnjoj bisagi mi je spavaća soba ( vreća za spavanje, veš, pidžama, alat). Na bicikli se nalazi još šator i garderoba.

Koja je prednost u tome što putujete sami?

Sama sam izabrala da nemam društvo,ali mislim da će se to promeniti. Velika je prednost za putovanje kada nemate društvo.

Dvoje ljudi čine zajednicu bilo da su prijatelji ili emotivni partneri. Ljudi im ne prilaze i ne pomažu.  Kada vide jednog putnika, uvek im prilaze i uvek nude svoju pomoć. To se svima dešava, podjednako ženama i muškarcima. Ako želite da svoja iskustva delite, tada je bolje da budete sami zato što svoja iskustva delite sa papirom. Ja sam, tek nakon raskida sa Brajanom, počela da pišem. Kada vidim lep pejzaž, kada nešto ostavi jak utisak na mene, ja to odmah stavim na papir.

Kada vozite sami, ne morate da pravite kompromise. Možete da vozite koliko vam se vozi, da stanete kada hoćete, ne morate da se usklađujete sa nekim, a to je velika prednost.

Koji običaj vas je najviše iznenadio a da ste prisustvovali tome?

Spaljivanje mrtvih u Katmanduu u Indiji.Ja sam znala da se to tako radi. Tako su radilii stari Sloveni,ali ja sam zaista doživela šok. Potrebno je četiri sata da telo izgori.Vi sve vreme gledate kako oni prave lomaču, kako piju, puše, kako se zabavljaju…maltene kao neko roštiljanje. Blizu se nalazi reka i oni to mesto gde spaljuju mrtve, očiste i sav pepeo bace u reku. Deca skaču u vodu i tragaju za malim blagom- novčićima i zlatnim zubima.

Ja sam sve vreme ispod nosa držala kuglicu masti sa mirisom mentola da ne bih osetila miris spaljivanja tela.

Zašto treba pročitati vašu knjigu?

Ja mogu da kažem šta meni  govore ljudi koji su pročitali knjigu. Kažu da im je otkriće da se čovek ne rađa hrabar, već da sam to postaje i da se hrabrost stiče na svakom novom koraku.

Ljudi kažu da ih knjiga inspiriše da i oni sami počnu da ostvaruju svoje snove.