„SLIKA U SLICI”
ili “DEVOJKA SA BISERNOM ORHIDEJOM…”
Osvrt na knjigu „Vreme orhideja”, autorke Suzane Rudić, Presing, Mladenovac, 2015.
Suzana Rudić, umetnička duša u pravom smislu reči, iznedrila je dušom svoju prvu zbirku pesama “Vreme orhideja”. Čežnjom sanjana i odsanjana, njena knjiga je tu, da nas uveri u ispravnost tvrdnje da se umetnici ne stvaraju, već rađaju. Ono što je Bogom dato, treba da se daje. Suzana svoj dar nama daruje i bezrezervno je za očekivati, da ga širokog srca prihvatimo.
Ako je ključni pojam ekspresionista u književnosti bila reč “krik”, za poeziju Suzane Rudić, to se ne bi moglo reći. Naprotiv, u njenoj knjizi dominiraju blagost i umilnost , tiha patnja, čak i onda kada je emocija snažna („…Ćuti, tuguj i ne mudruj…“). Svaka njena pesma izražava njen lični subjektivni stav i duboku ličnu emociju. Ovo je poezija izatkana poput paučine tananih, prefinjenih, filigranskih osećaja…
Ona se, izuzev pesme “Polje lavande “, ne bavi društvenim, socijalnim i egzistencionalnim pitanjima, već pitanjima svog ličnog senzibiliteta i ličnog duboko doživljenog iskustva. Objektivnu stvarnost potiskuje i u prvi plan ističe svoje unutrašnje biće. U njenim pesmama nema očajavanja, osude, ni mržnje. Suza i bola – da, ali traženja krivca – ne. Pomirljivost sa čnjeničnim stanjem i svojom situacijom, čak i kada se više nebo ne plavi nad poljem plave lavande, Autorka iz pesme u pesmu provlači svoj miroljubiv karakter i stav nekoga ko ima širinu duše, širu od najšireg polja lavande.
Ne bih poeziju Suzane Rudić svrstala u ekspresionističku književnost, ali ona svakako ima veze sa ekspresionizmom u smislu IZRAŽAJA , ali isto tako i sa impresionizmom u smislu IMPRESIJE neposrednog vizuelnog utiska u koji vešto pakuje unutrašnji utisak. Njena namera je da istakne značaj čulne percepcije za izražaj emocije kroz estetski doživljaj. Slikar u njoj, progovorio je obojenim stihovima. Moć boje i svetlosti na platnu, preselila se ovde, u moć boje u stihu. Njene pesme obiluju kako bojama, tako mirisima i veoma podsećaju na lepršavost impresionizma u slikarstvu. Treperavost i isprekidanost lepote u odsjaju sunca na vodi, prepoznajemo i u njenim metaforama. Bogatstvo kolorita, raspršenog u Renoarove cvetne livade i Moneove bašte, nalazimo u knjizi Suzane Rudić.”… Bele i crvene ruže, plavi jorgovani, beli ljiljan, bagremov bršljen, boje maslina, smaragdne grane, nacrtani suncokreti, sveže visibabe, plave lavande, trešnjini cvetovi, zlatno klasje, oči boje badema medom pokrivene , kosa boje lešnika…”, a pre svega i na kraju svih – orhideja…
Orhideja je oduvek bila simbol originalnosti, jedinstvenosti, neprevaziđene, rafinirane lepote i trajne vrednosti…Vođena upravo tom simbolikom, Autorka je nadenula ime svojoj pesmi i svojoj knjizi “Vreme orhideja”…
Noseća istoimena pesma “Vreme orhideja”, tematski i simbolički šalje poruku da ono što je vredno i nesvakidašnje, vredi čekati, jer kako i sama kaže: “Vreme orhideja je nešto što traje i ostaje zauvek”… “Povući ću se u puževu školjku, dok ne osvane vreme orhideja “ ….
(Ne mogu zanemariti činjenicu da me je Suzanina “Orhideja”, pronašla upravo u dane kada me je pronašla još jedna pesma sa istim naslovom, meni iz ličnih razloga, veoma važna…Još jedna slučajnost ili je i to samo još jedna igra Svevišnjeg?)
I ova pesma predstavlja svojevrsnu formu tzv.“prozaide”- poezije u prozi.
Pesme Suzane Rudić su pretežno u “prozaidnoj” formi. Stihovi su ekstremno kratki, ili pak ekstremno dugački u potvrdnom ili odričnom obliku obaveštajne ili upitne rečenice sa svim svojim neophodnim segmentima ( „Slušala sam priče o mom sudu, sude, a istinu ne slute. Kuda da idem, šta da činim? “). Da li će to ostati Suzanin stil izražavanja ili je to samo rezultat njene poetične još neizgrađenosti, vreme će pokazati.
Mladalačko preispitivanje i traženje svog indentiteta u prostoru i vremenu („…Ovaj prizor je dokaz koliko sam malena naspram života…Šta sam? Ko sam? Mrav ili div?… “), pitanja koja se često nameću svakome od nas, na putu od mrava do džina ili zmaja…Ta i slična pitanja srećemo u knjizi “Vreme orhideja”. U tim i takvim pitanjima ekspresionizam negira impresionizam, pokušavajući da estetskom umanji značaj u odnosu na suštinsko. Da li ćemo u životu biti orhideja ili zumbul, zavisi od nas…Uz svo dužno poštovanje zumbulu, ali orhideja je orhideja…
Osim bogatog koloritizma, u Suzaninim stihovima, neretko srećemo i mirise: tamjana, čempresa, ljiljana…,plodove: badema, jabuka, maslina…Tako u njenim stihovima vrlo lako možemo pronaći motive pejsaža, ali i kompozicije sa platna mrtve prirode. Portreti takođe nisu zanemareni. Neke od upravo najlepših stihova srećemo u pesmi “Kad prođe” ( „…Devojka sa bisernom minđušom uplovila je u sliku svojih misli. Potpisala se vodenom linijom …” )
Ni izbor naslovne stranice za ovu knjigu nije slučajan – reprodukcija slike “Lutalica iznad mora magle”, Kaspara Davida Fridriha, jedna od onih koja predstavljaju pejzažno slikarstvo , a motiv na slici jasno izražava indentifikaciju sa Autorkom knjige “Vreme orhideja”.
Sve pesme u ovoj knjizi, napisane su slobodnim stihom, bez rime…Najčešće u prvom ili drugom licu jednine. Imajući u vidu da je knjiga inspirisana potrebom Autorke da izrazi svoje lične emocije, to nije iznenađujuće.
Pesme: “Brodolom” , “Legenda o ljiljanu” ,”Jedne večeri “, “Baka” , “Slovo”… su u trećem licu jednine. U uvodnoj pesmi “Boem i prosjak”, autorka se ciljno, iz svojih razloga, obraća u muškom rodu ( „…Boem sam, njene ruke me ne mogu ugrejati. Sačuvaj je ,Bože, od mene! …Hteo bih, da je volim ujtru…Sačuvaj me, Bože, njenih usana i suznih očiju! “).
Iako sadržana od samo 29 pesama, među njima ima i onih u kojima je zgusnuto nekoliko pesama i koje bi mogle da se izgrozdaju u više pesničkih celina. Knjiga obiluje mnoštvom izuzetno lepih pesničkih slika, kojima nedostaje majstorski izvajan ram : „…Na krilima ranjenog labuda, kada se otope ledeni bregovi na Karpatima dalekim, poći ću na hodočašće u gorama našim. Neka se crvena zora probudi u manastirskom oknu… “ ili „…Čekam da orhideje noći procvetaju. Da sam barem brod u boci, znala bih gde je moja luka…” …“…Zaplakao je. Ne zato što se plaši smrti. Već zato što ne može da proslavi život… “…”…Samo je miris otet u bagremovom bršljenu…”
Možda Suzana Rudić, nije “Devojka sa bisernom minđušom”, ali je svakako nadahnuta “Devojka sa bisernom orhidejom” kojoj je pošlo za rukom da objedini dve umetnosti u jednom delu.
Zasigurno Suzani Rudić nedostaje iskustvo, kako životno, tako i ono književno, ali onaj ko voli slikarstvo i umetnost, onaj ko ume da prepozna istančanu prefinjenost jednog bića, prepoznaće ono vredno u ovoj knjizi – sliku u slici…
Na nama je, težnju autorke, da vremenom izraste u “Devojku sa bisernom orhidejom” , podstaknemo, i približimo joj nebo, jer kako kaže :
“ …Sa mene je skinuto paperje…Postala sam albatros.Stremim ka visinama …”
Novi Sad, prof.mr Snežana Aleksić Stanojlović
proleće, 2016.
