Aleksandar Saderlend Nil pisac dela „Slobodna deca Samerhila“ je bio škotski progresivni pedagog,pisac i osnivač škole „Samerhil“ koja i dan danas postoji i nastavlja da sledi njegovu filozofiju. Nil je rođen u Forfaru,u učiteljskoj porodici s trinaestoro dece. Studirao je na univerzitetu u Edinburgu i magistrirao 1912,a 1914.postao direktor škole u Gretna Grinu u Škotskoj. Nil je 1921. napustio Englesku.
U gradiću Helerau, posetio je Lilijan Nojšteter,koju je upoznao u školi „Kralj Alfred“ i koja je kasnije postala njegova supruga.
U Helerau su Nil,Lilijan Nojšteter i Kristina Ber koja je studirala kod Emil-Žaka Dalkroza,osnovali Međunarodnu školu.
Škola Samerhil o kojoj piše Aleksandar S. Nil je nastala upravo iz Međunarodne škole u Helerau. Kasnije je preseljena u Zontagberg u Austriji,a 1923. u Lajm Ridžis u Engleskoj,gde je i stekla ime „Samerhil“. Godine 1927.premeštena je na svoje sadašnje mesto u Listonu u Safoku.
Posle Nilove smrti, školu je do 1985.vodila njegova supruga Ena,a zatim njegova ćerka Zoe Nil Redhed.
Samerhil je zamišljen kao škola koja će odgovarati detetu, a ne obrnuto, i gde će se ono osećati upravo onako kakvo jeste Škola je bila internatskog tipa, namenjena deci uzrasta od pet do petnaest godina.
Školarina se plaćala, a pohadjala su je deca srednjih klasa. Najveća inovacija Samerhila jeste shvatanje obrazovanja njenog utemeljivača Aleksdandra Nila. Prema njegovom mišljenju, cilj obrazovanja isti je kao i cilj života: pronalaženje sreće (unutrašnjeg osećanja punoće, ravnoteže i životnog zadovoljstva).
Jedino što je za decu u budućnosti bitno jeste da budu srećna, a ne da li su visoko akademski obrazovana ili da li ispunjavaju očekivanja svojih roditelja.
Detetova sreća niče iz osećaja lične slobode. Aleksandar je isticao da lišavanje osećaja slobode,tokom detinjstva ima za posledicu mnoge psihološke poremećaje u odraslom dobu.
Pokušavao je da pomogne deci da postignu samoopredeljenje i podsticao kritičko razmišljanje, umesto slepe poslušnosti. Njegove ideje viđene su kao zaostale,radikalne,ili u najboljem slučaju kontroverzne. Nil je osnovao školu „Samerhil“ kako bi u praksi dokazao svoje obrazovne teorije.
Među njima je i uverenje da deca bolje uče kada nisu primorana da pohađaju nastavu.
Školom se upravlja demokratski,uz redovne sastanke na kojima se određuju pravila škole. Učenici imaju jednako pravo glasa sa školskim osobljem. Spolja nametnuta disciplina osećao je Nil, sprečava razvoj unutrašnje samodiscipline.
Zbog toga je smatrao da deca koja su pohađala „Samerhil“ verovatno imaju bolje razvijene veštine kritičkog mišljenja i veću samodisciplinu,nego deca koja su pohađala škole zasnovane na prisili.
Deca koja su pohađala školu „Samerhil“,su deca često primana iz problematičnih sredina,gde su roditeljski konflikti ili zanemarivanja dovodila do posebno,teškog stanja uma. Nil smatra da deca nisu tabula rasa (prazne tablice koje tek treba ispisati), već osobene ličnosti rođene sa određenim znanjima i sposobnostima.
Tako je i nastava svedena na ono osnovno: ovladavanje čitanjem, pisanjem i računom. Nastavni program zavisio je od trenutnih interesovanja učenika. Izučavali su se: matematika, engleski, istorija, geografija, strani jezici. Međutim, ti predmeti bili su „u ponudi“ samo ako deca žele da ih izučavaju, jer je primarno poštovanje principa slobode i ličnog izbora deteta.
Po želji, deca su se mogla baviti tehnikom, različitim naučnim eksperimentisanjem, baštovanstvom, brojnim umetničkim sadržajima. Posećivala su bioskope, izvodila pozorišne predstave.
Praktikovali su se individualni časovi kao neformalni razgovori kraj upaljenog kamina. Učitelji nisu predstavljali autoritete u današnjem smislu. Oni sa decom imaju ravnopravan status, a ponekad se stiče i utisak da deca dominiraju.
Učitelji deci ne nameću svoje stavove niti sistem vrednosti, pa ih čak ne upoznaju ni sa osnovnim moralnim načelima.Najbolji učitelji jesu oni „koji se smeju sa decom, a najgori oni koji se smeju na račun dece koju podučavaju“.Nil je govorio: „Ne postoje problematičana deca, već samo problematični roditelji i problematično čovečanstvo!“ On veruje da teško dete uvek postaje teško zbog pogrešnog postupanja kod kuće.
Time za proces vaspitanja predlaže reč lečenje – lečenje od nesreće. „Jedino lečenje koje treba primenjivati kod dece jeste lečenje od nesreće. Teško dete jeste dete koje je nesrećno. Ono je u ratu sa samim sobom, pa otuda i u ratu sa svetom.“ Roditelji moraju praviti razliku između slobode i raspuštenosti.
Značajan stav Nila jeste da je za zdravo i srećno dete važno da roditelji budu zadovolji, srećni i ostvareni. Ljubav kao osnov srećnog braka i srećne porodice je od presudnog značaja za dečji razvoj.
Bračni život bez ljubavi znači nesrećan dom, a nesrećna atmosfera znači psihičku „smrt“ za dete. Aleksandru Nilu i njegovoj školi Samerhil upućene su mnoge zamerke.
Pre svega zamerka na negativnom stavu prema spoljašnjim činiocima ( od roditelja do okruženja), pri čemu se na neki način stvara izolovana sredina od spoljnih uticaja u kome dete odrasta. Ostavljanje potpune slobode detetu u odlučivanju da li će učiti (pohadjati časove) ili se igrati jeste još jedna zamerka koja se ne može izbeći.
Iako škola Samerhil i danas postoji ona radi po sličnim principima kao i u vreme A. Nila, ali nije u tolikoj meri predmet burnih rasprava. Danas, moderne generacije često izgledaju „raspušteno“ baš kao da su izašle iz škole Samerhil, a pri tome nisu slobodne.
Naprotiv, ograničene su brojnim zabranama, roditeljskim očekivanjima, preteranim ambicijama da će u ovom i ovakvom društvu uspeti samo ako zadovolje sve brojnija očekivanja.
Uprkos opštoj borbi za dečja prava, kao da je sve manje slobode za decu. Iako savremena pedagogija zastupa gledište da je određena mera autoriteta, discipline i pravila ponašanja neophodna za zdrav i srećan razvoj deteta, važno je deci davati slobodu da nešto samostalno odluče i da imaju ravnopravan glas sa odraslima. U slobodnoj školi deci je dozvoljeno da rade baš ono što vole,sve dok ne prekrše društvene norme koje postavljaju nastavno osoblje i učenici na opštim školskim zborovima.
Slobodna škola,ne dopušta mališanima da odlučuju kada će na spavanje,čuva ih od opasnosti koje prete: mašina,automobila,razbijenog stakla ili duboke vode.
Da li postoji razlika u laži odraslih i dece?
I da li ako vaše dete laže, to nužno znači da vas se plaši?
Postoji razlika u laži odraslih i dece. Laganje odraslih je uglavnom altruističko,a dečije uvek lokalno i lično. Što podrazumeva da roditelji uglavnom lažu,kako bi zaštitili sebi drage osobe,dok deca to čine najčešće iz straha ili vas podražavaju. Ako želite od deteta istinu,nemojte ga lagati. Moramo uvek imati na umu da je roditelju izuzetno teško da u društvu punom laži,bude pošten.Dete odgajano u slobodi neće svesno lagati, neće imati potrebe da to čini. „Laganje je uvek kukavičluk,a kukavičluk je posledica neznanja“.
Da li nagrada može predstavljati jednaku opasnost kao i kazna?
Opasnost od nagrađivanja nije jednako velika kao od kažnjavanja. Sve u svemu,nagrade su nepotrebne i deluju negativno. Majk Resnik je lepo govorio“Kad se čovek istinski posveti umetnosti,jedino zadovoljstvo mu predstavlja sam process stvaranja i činjenica da to dobro radi,a ne kada vidi svoje uspešno dovršeno delo“. Zapravo nijedan umetnik kako kaže Nil,ne radi samo za novčanu nagradu,već je sama nagrada radost stvaranja. Davanje poklona može loše da utiče na decu,jer izaziva ljubomoru. Nagrada je lično zadovoljstvo, obavljenim poslom. Dok je kazna uvek čin mržnje,ona je hladna i nepristrasna. Isto tako i visoko moralna.
Kada izgovorim reč kriminal,vaše prve asocijacije?
Kako biste pojasnili reč kriminal?
I da li je istina da kod introvertne dece nailazimo na zločinačke misli?
Kriminal, je izopačen oblik ljubavi ili nedostatak ljubavi. Stoga moje prve asocijacije se upravo vezuju za ljubav,tj njen nedostatak ujedno,ispoljavanje okrutnosti i zločin kao očigledan izraz mržnje. Introvertna deca,koja nemaju dara za društvenost,imaju često zločinačke misli.Dok,ekstravertan tip nema povoda za mržnju:on se smeje,igra i priča,a pažnja okoline zadovoljava njegovu potrebu za divljenjem.
Da li je Samerhil škola u kojoj je psovanje dozvoljeno?
Upravo ovo pitanje oslikava razliku između Samerhila i neke osnovne tradicionalne škole. U Samerhilu deca psuju otvoreno,dok u drugima to čine krišom.
Za decu je psovanje deo svakodnevnog jezika.
Odrasli osuđuju decu. „Samo će skaredna osoba,osuđivati skarednost“.
Otvoren način vodi do jasnog,čistog interesovanja za sve u životu. Čitajući delo Aleksandra S.Nila,uvidela sam snagu života zasnovanu na neprestanom davanju.
Jer kako i sam kaže „davanje je zacelo uzvišenije nego primanje i bez sumnje zamorno“. Vrlo je važno verovati u ličnost deteta i ne nipodaštavati njegova umeća i uspehe,kao i postupati podjednako sa svima njima s dužnim poštovanjem. Uz pomoć igre deca stiču brojna saznanja,pospešuju timski rad i takmičarski duh. Da bi dete bilo srećno vrlo je važno da škola i kuća imaju jedinstven cilj,udruženo stanovište.
Za početak,roditelji ne disciplinujte dete,“jer ono postaje loš,neiskren čovek koji mrzi“. Neka ostane društveno biće,zadovoljno i spremno da voli. Neka reč voleti „znači stati na stranu deteta“,neka to bude cilj škole i svakog roditelja. Nil u svom delu ističe pitanje na koje verujem namerno ne daje odgovor. Kao i svakog čitaoca uspeo je da me zaintrigira i navede na brojna razmišljanja. Jesmo li dovoljno slobodni da se ne uplićemo u život drugog,ma kako taj mlad drugi bio?Jesmo li slobodni da bismo bili objektivni? Verujem u Nilovu postavku da samo srećna osoba,ispunjena i zadovoljna dostiže vrhunac i postaje slobodna. Ukoliko je čovek okružen brojnim nedaćama kao što su ekonomska i socijalna kriza, ili pak tekobna otuđenost koja iz dana u dan postaje svakodnevnica-nisam sigurna da ćemo ikad biti slobodni da se ne uplićemo u život drugog.
Da li postoji mogućnost biti objektivan prilikom ocenjivanja učenika?
Poći od stanovišta da ćete postupati podjednako sa svima njima s dužnim poštovanjem,da ni u jednom trenutku neće presuditi vaša subjektivnost. Svakako ovo delo me je inspirisalo na neke nove početke.
Već neko vreme primenjujem metod igre,koji ističe Aleksandar S.Nil, u školi u kojoj volontiram i pokazao se kao vrlo uspešan u kombinaciji sa Metodom Scenske Komunikacije.
U nastavi ću i dalje isticati ličnost deteta i shodno njegovim interesovanjima realizovati nastavu.
Ovo delo otvara nove vidike i u pogledu životu,ističe da „ljubav rađa ljubav“ i da kao takva doprinosi sreći i slobodi koja je vrhunac i smisao života.
Autorka : Helena Himel
