Tekst povelje, malo je duži, pa zbog lakšeg praćenja, biće iz dva dela, a sastoji se iz sledećeg:
– Po neiskazanom milosrđu i čovekoljublju moga Vladike meni slatkog Hrista i po neiskazanoj svemilostivoj Njegovoj pažnji kojom je meni, kao što je i prvim svetim i pravoslavnim carevima takođe, (dao) blagodet Presvetog Svojeg Duha, (što) na mene On izli i postavi me za gospodara Srpskoj zemlji i Primorju, i podunavskim oblastima – ja u Hristu Bogu pravoslavni i samodržavni po milosti Božjoj Stefan Knez Lazar i gospodar koji sve ovo imam po Božjoj dobroj volji.
I kako meni posla Vladjući i vlastela grada Dubrovnika svoje vlasteline po imenu Nikolu Gundulića i Jakova Bavželića, i zamoliše me da im ja potvrdim naredbe i zakone koje su im izdali prvi srpski gospodari. I ja im potvrdih: Da one zakone, koje su imale pod prvim srpskim gospodarima i carem Stefanom, te zakone da imaju, i pod mojom vlašću, da im se ne izmene ni u čemu. I još im pokazah blagonaklonost koju su i ranije imali.
I ako dođe do neke rasprave među Dubrovčanima i Srbima,da se postavi polovina sudija dubrovačkih i polovina Srba, da se pred njima raspravlja. I da je porota Dubrovčaninu njegova družina: Dubrovčani koji su onde ili Dubrovčani koji se nađu u najbližem mestu. Ako bi htele svedoke obe strane, one koje se raspravljaju, da postave polovinu Dubrovčana a polovinu Srba. A od tih svedoka da se nijedan ne može povući.
Ako li dođe do rasprave između Sasa i Dubrovčana, takođe da se sude kao i Srbi: polovina sudija Sasa a polovina Dubrovčana. I da ne poziva Srbin Dubrovčanina nikuda drugde na sud već samo pred ovim sudijama. Takođe i Sasin da se raspravlja pred ovim sudijama a da se ne muče (dolazeći?) kod mene ni kod upravnika grada i područja.
I ako koji Dubrovčanin kupi konja i toga konja ako uhvati Srbin ili Sasin i kaže: „Ukraden mi je“ ili „Opljačkan“, da Dubrovčanin zakletvom porekne da nema svedoka da je ovaj konj opljačkan ni ukraden već da ga je kupio. Ako bude drago Srbinu da uzme svoga konja, ili Sasinu, ono što bude dao Dubrovčanin za onoga konja, to da mu oni vrate a istoga konja da nije slobodan zadržati.
I gde se Dubrovčanin nastani, ako je on ranije stanovao na tom mestu, da Srbin nije slobodan boraviti onde bez njegove želje. I koji god Dubrovčanin ide, ili s tuđim po pijacama, je bio zakon ranije za vreme prvih gospodara i za vreme cara Stefana, tako i, da im je zakon.
****
Sledi nastavak…
