Iz francuske luke Šerbur, u jesen 1960, predsednik Tito je za Njujork – na XV zasedanje Generalne skupštine OUN – putovao redovnom linijom na brodu „Kvin Meri“. Kada je došlo vreme ručku, uglednom putniku prilazi kuhinjski, „admiral“ broda:
– Vaša Ekselencijo, hteo bih da Vas pitam imate li neku posebnu želju?
Pred Titom je veliki jelovnik, sa hiljadama raznovrsnih specijaliteta.
– Imam, gospodine admirale – odgovara Tito i ne gledajući debelu knjigu.
– Izvolite, spremni smo da udovoljimo svakoj Vašoj želji.
– Želim da mi spremite nešto što bi moglo biti najbolje jelo na svijetu…
„Admiral“ načuljio uši i čeka…
– … Želim da mi spremite podvarak.
Majstor kulinarstva zamoli da mu se ponovi ta reč, možda nije dobro čuo. Takvog jela nema, ne razume šta je to. U pomoć pritekne i prevodilac, te na jedvite jade objasni šta je to podvarak.
Šef kuhinje se, crveneći, izvinjava – kaže da to sada ne mogu pripremiti, ali da će pokušati sutradan. I, zaista, sutradan pažnju svih gostiju u trpezariji privuče veliki lonac koji su nosila dva kelnera. Iz njega se pušio podvarak.
– Pa ovo su zgotivili kao da su cijelog života samo to kuvali… – zadovoljno uživajući, sa ostalima, u odlično spremljenom specijalitetu. Ovakav podvarak ne bi napravili ni kod nas.
Tri meseca kasnije jedan od članova jugoslovenske delegacije opet je putovao brodom „Kvin Meri“. Radosna lica prilazi mu šef kuhinje:
– Poštovani gospodine, hteo bih da Vas izvestim da mi nismo zaboravili na onaj događaj sa podvarkom. To jelo je sada stalno u našem jelovniku.
********
Izvor: Dečje novine -polovinom 1970-tih godina
