Jednom je drvoseča sekao drvo na obali reke. Najednom mu sekira ispade iz ruku i pade u vodu. Drvoseča se rastuži i poče glasno da oplakuje svoju sekiru. Njegove vapaje i jadanja ču vodeni duh pa ispuza na obalu. Drvoseča mu ispriča svoj jad. Duh se sažali na njega, zagnjuri se na dno reke, izvadi iz vode zlatnu sekiru, i reče:
-Ej, prijatelju! Nije li ovo tvoja sekira? Ne – odgovori ovaj- nije moja! Duh se opet zagnjuri i izvadi drugu sekiru, srebrnu. Pogleda je drvoseča pa reče:
-Ni ova nije moja! Tada duh treći put zaroni i izvadi iz vode istu onu sekiru koja je drvoseči upala u vodu. Kada ugleda svoju sekiru, drvoseča se obradova i stade toplo da zahvaljuje duhu. Duhu se dopade što je drvoseča čestit, pravedan, savestan, pa dade siromašku i dve druge sekire – zlatnu i srebrnu.
Vrati se drvoseča kući i ispriča svom susedu šta mu se desilo. A taj sused beše pohlepan i zavidljiv. Polete k reci, baci svoju sekiru u vodu, pa poče gorko da jadikuje za nestalom sekirom. Ču njegove vapaje i jadanja rečni duh ispuza na obalu, zatim opet zaroni, izvadi iz vode zlatnu sekiricu, pa ga zapita:
-Da ti nije ova sekira upala u vodu? Kada gramzivi sused ugleda zlatnu sekiricu, ne izdrža, već viknu: -Da, da! To je moja sekira, baš moja! Izbezumivši se od gramzivosti, on polete da otme zlatnu sekiricu iz ruku duha. Ali duh uvide kakav je to čovek i ne dade mu je: -Ne dade mu ni njegovu gvozdenu sekiru, već lažova dobro izgrdi. Tako se gramzivi sused vrati kući praznih ruku.
……..
Iako je reč o bajci, vrednosti pravde, čestitosti, savesnosti nekako u današnje vreme gube trku sa alavošću, što svakako nije dobro. Gramzivost i „vučenje“ samo sebi vode u krivi smer, jer odlaskom na onaj svet, neće se moći poneti.
