Doživljaja beše dosta… Ali ovo što se događalo u vreme detinjstva i nekog početnog odrastanja, ostavilo je upečatljiv trag i sećanje dok čovek živi.
Osećaj kad te roditelj budi u ponoć, odlazak sa ocem u mrkloj noći pred Mlin… Stajanje u redu sa ostalim narodom, ostaje zauvek urezano u meni. Bile su to krajnje 60-te i početne 70-te godine, godine oskudnog života i svega što je pratilo to doba… Da mi je neko rekao da ću tada morati kao mali da ustanem u ponoć ili posle ponoći, rekao bih mu da je lud ! Ali stvarnost je bila takva… Skupi se poduži red, narod šarolike starosne strukture, uglavnom stariji ljudi i žene i Ja kao dete sa njima. Noć sporo prolazi… Narod nešto između sebe razgovara, sve se svodi na to: „Da li će biti mekinja“… Potom počinje da se širi miris sveže pečenog hleba iz „Državnog mlina“… I huk noćnog voza, jer je pruga neposredno blizu mlina. Kako počinje da sviće, zebnja oko srca sve veća… Red je već uveliko oformljen i čekamo da Magacioner otvori šaltersko prozorče i saopšti ono za čega smo došli i stajali celu noć. Vest tada beše loša… „Danas nema mekinja, dođite sutra“…
Razilazimo se, svako na svoju stranu, ćutke i misli selimo ka sutrašnjem danu i istom događaju… Kao mali, tada nisam imao o tome nikakav stav, niko me ništa i nije pitao, već sam buđen da idem bez objašnjenja jer nas dvojica, znači i džak više tih mekinja za domaćinstvo, tj. za svinje…
A, svinje, tada nema koja kuća a da ih nije držala.
