U ova dva prethodna dela, kao i u ovom upoznaćemo se sa još nekoliko karakterističnih kljunova.
1) Šljuka: Znate li kako šljuka uspeva da pronađe dovoljno crva iz zemlje da bi se hranila? Udaranjem o tlo dugačkim kljunom, oštrim kao nož. Iznenađuje podatak da gliste, uplašene tim kljucanjem, žurno izlaze na površinu. Šljuka ih tada ulovi i proguta čitave.
2) Kašikara: Da bi jela, ova ptica ulazi u vodu, bočno pokrećući svoj pljosnati kljun. Suprotno od patki i flaminga, ona ne filtrira vodu, već bira ribice i larve, koji su joj omiljena hrana.
3) Papagaj: Dug i povijen, gornji deo kljuna, zajedno sa kratkim i čvrstim donjim delom, čini klješta, koja lako izlaze na kraj sa orasima i ostalim najtvrđim semenjem. Pazite! Nemojte da prilazite papagaju sa namerom da ga golicate ispod brade, jer će vas uštinuti.
4) Noćna lasta: Kad je zatvoren, veoma kratak kljun noćne laste jedva da se primećuje. Ali, on se lako otvara „do ušiju“, a to je za nju vrlo korisno jer se hrani u letu, samo kad se smrkne. Zahvaljujući tom kljunu -zamci, uvek otvorenom, ona sa lakoćom hvata noćne leptire i insekte pred zoru.
5) Flamingo: Kratak i nezgrapan, ružičast sa crnim vrhom, kljun flaminga nije uzalud povijen na unutra. Da bi se hranio, sasvim uroni svoj kljun u muljevitu vodu, i napuni ga muljem u kome živi mnoštvo sitnih organizama. Iz zatvorenog kljuna, kroz filtrirajuće rupice istiskuje vodu i mulj a zadržava žive organizme kojima se hrani.
***** Ovo je ujedno bio i završni deo priče o kljunovima.
