Već neko vreme jedan mali dečačić dolazi na vrata objekta gde radim. Radim u banci kao fizičko obezbeđenje i mali dečak stoji kod vrata, čeka da ga pustim unutra. Pogledam malo bolje i vidim da je sam, bez pratnje i bilo mi neobično.
Nakon kraćeg gledanja kroz dupla vrata, mali pozvoni i stisnu dugme za ulazak. Pustio sam ga. Vidim da se nešto nećka, usteže, obara pogled… Na moje pitanje, šta treba, zašto je sam, gde su mu roditelji: „Mama bolesna, tata radi“, reče dečak i treba mu 500 dinara za lek. Službenica gleda i zove me da mu dam 100 dinara, jer je pomislila da prosi a na decu je bolećiva. Međutim, mali nije prosac i vraća mi tih 100 dinara jer njemu 500 dinara čini posao…
Nelagodnu situaciju sam prekinuo na taj način što sam ga „ubedio“ da zadrži tih 100 dinara i Ja mu još 200 d dodao tako da ima sada 300 dinara. Rekao sam mu da mora da izađe iz banke i da ostatak do 500 negde drugde pronađe. Otišao je ali posle neke dve nedelje, opet se pojavio na vratima sa istom pričom. Blagajnica koja mu je dala prvi put 100 dinara, toga dana nije bila na poslu (da je bila, moguće da bi opet dala) pa sam mu ja dao opet 200 dinara. Na tome se i završilo i otišao je…
Danas se opet pojavio, ali ovoga puta Šef banke ga video i pitao ga šta hoće itd… Mali ovoga puta nije tražio novce, već ni pet ni šest reče: „Danas mi ne trebaju pare, već kartica“… Bili smo iznenađeni, ali Šef mu reče da maloletnicima ne izdajemo ništa, našta je mali rekao da ima 12 godina… Brzo je otišao a Mi ostali onako u enigmi o čemu se zapravo radi. Nije ni loše obučen, nije ni pocepan a opet nešto nije u redu.
Ne znam da li će i četvrti put doći i da li je vid isturanja dece, ili splet okolnosti, ili šta već! Deluje simpatično, ali i vispreno za njegove godine.
