… Na Ševinu poljanu je prvi stigao kapetan. Nekoliko minuta kasnije u kočijama se dovezla i Elena. Svedoci su ih već očekivali. Pokušali su da ih odvrate od dvoboja! Uzalud. Elena je bila uporna, a kapetan nije hteo da se izvini.
Sve se odvijalo po utvrđenom redu. Elena i oficir su prihvatili oružje i okrenutih leđa stali jedno uz drugo. Čekao se znak da svako krene u svom pravcu. Posle desetak koraka kapetan i Elena su se okrenuli licem u lice. Oficir je prvi podigao oružje i opalio. Svedocima je zastao dah…
Devojka je imala sreću – metak je pogodio u levu ruku. Jedan od svedoka je prišao da joj pomogne, ali ga je ona presekla ledenim pogledom.
– Hvala, nije potrebno, nastavimo!
Sada je bio red na nju da puca. Kapetan je stajao opušten. Bio je uveren da će devojčin hitac završiti ko zna gde.
Elena je polako podigla revolver. Poljanom se prolomio pucanj. Kapetan se uhvatio za grudi i zaneo. Sa nevericom je gledao u suparnika. Hteo je nešto da kaže, ali se srušio. Svedoci su pritrčali. Mladi oficir bio je mrtav.
* * *
Istog dana Elena je napustila Minhen. Od tada je niko više nije video. Posle petnaest godina umrla je u Španiji. Bila je igumanija ženskog manastira.
***** Kraj priče *****
