Ušao je u malu neuglednu kafanicu, sa stolovima prekrivenim onim kariranim stolnjacima, sa ponekom flekom i postavljenim limenim pepeljarama. Sve je odisalo i svi putevi vodili su u neko doba, doba davno prošlog vremena.
Ipak u toj zadimljenoj kafanici, gde je zub vremena učinio svoje, uspeo je dobiti ono što nije mogao u modernijim lokalima. Skuvali su mu onu običnu tursku kafu -kajmakušu- domaću, koja se više ne služi u ovim modernim lokalima. Poslužio ga je lično gazda kafedžija, koji i sam beše u duhu minulog vremena. Sede kose, belih brka, lica izboranog sa velikim podočnjacima, gotovo drhtavom rukom donese mu tu kafu kajmakušu…Kafa beše usuta ne u one velike šolje što sada svi kuvaju, već u onu malu šoljicu sa onom plavom niti…Sećate se tih malih plavih šoljica kafanskih gde se kafa pila..
Dekor na stolu dobio je svoj puni smisao jer u toj maloj kafanici sa svega nekoliko stolova, stajala su po tri kuvana jaja sa slanikom, kao neko „predjelo“, zanimacija ako se tako može reći..Sve je odisalo za onim starim vremenima, sa domaćim ambijentom..
Takvih kafanica beše nekad dosta…Kafanica koje su imale dušu.
