Kolači koji su obeležili naša detinjstva… Vremena davna ali vredna pomena.
… „Mamaa … ! jedu nam se čupavci“… ! Gotovo horski u jedan glas kazaše, sa takvom željom i žarom u očima koji se nije mogao kontrolisati. Svo troje dece disalo je kao jedan, a prednjačio je sin, najstariji prvo rođen…
Osećao se privilegovanim na neki način jer beše „majkin“ ljubimac u nameri da istraje kad nešto se naumi. Tako i ovde kod čupavaca, a majci nije ništa drugo preostalo nego da zavrne rukave i počne spremati omiljenu poslasticu. Koliko god da su vremena bila skromna, teška i oskudna, materijala nije manjkalo… Domaća jaja, brašno… Šećer i ostalo i ono svakako najvažnije čokolada i kokos. Posmatrali su vešte pokrete majčinih ruku onako okupljeni oko stola, gledajući i ne trepćući, kao da se prikazuje neka omiljena predstava. Ta predstava upravo behu ti čupavci, njihova omiljena poslastica u tome srećnom ali i oskudnom vremenu.
Još uvek sećanja naviru a slike se ređaju pred očima, a negde kao eho, čuje se zvuk mućenja jaja sa onom žicom koja beše tada alatka kao ovo danas što se koristi u modernom dobu. Sve je nekako bilo toplije i prisnije iako nije bilo tih novotarija današnjice. Odem do rodne kuće, međutim majke više nema, nije sa nama već poodavno… Ostalo je samo to sećanje, koje se stvorilo pred očima ali ostala je u životu i ta Žica za mućenje jaja, kao svedočanstvo jednog doba koje se nikad više neće vratiti.
Čupavaca, nema više k’o da napravi… Suza u oku nije se mogla zadržati, skliznula je niz obraz i nestala… Baš kao i tih godina… Kada čupavci behu omiljeni.
