Dva dečaka iz ulice, komšije..Bole malo mladji a Mile neku godinu stariji. Njihovo detinjstvo, igra u pašini, odeće oskudne..Više goli i bosi nego odeveni. To im nije smetalo da žive život nekog lepog i skromnog vremena i bezbednog, što je za današnje doba nemoguća misija.
Bole beše, em mladji, malo sitniji, plave kose i očiju bademastih, naravi tihe a za razliku od njega Mile je oličenje malo starijeg „mangupčića“, jače konstitucije sa oštrom crnom kosom čije šiške gotovo da su upadale u njegove zelene oči. Mile kao malo stariji uvek je nastojao da bude u centru pažnje, da isturi svoju snagu, da se pokaže, da pokaže ko je u stvari „glavni“..Mirni Bole, nije se mnogo opirao, puštao je Mila i kada nije bio u pravu, puštao ga je da misli da jeste, a ovaj se samo sokolio ..Ali sve ima svoj kraj i vreme strpljenja…
Deca kao deca, čarka za čas se desi i to se onda rešavalo rvanjem…Ko će koga oboriti na ledja u jednoj „čistoj“ borbi, pa kom obojci kom opanci..Bilo je to rušenje Davida i Golijata..Nećete verovati ali „slabi i sitniji“ Bole uspeo je mangupa Mila da obori na ledja i da mu obe ruke čvrsto drži u visini iznad glave, kao kad rukometni golman drži ruke u položaju kad se tim brani…Mile oboren na ledja a Bole ga opkoračio gotovo sednuvši na njegov mali stomak, sa razapetim rukama oko glave..Označio je i pobednika Boleta..Milu, nije bilo pravo ali posle toga nije više „zbijao šale na tudj račun“ i nije druga gledao kao do tada..
Naravno…Za kratko vreme, kao da ništa nije bilo..Jer to je sve bilo dečje, čas lepo, čas napeto..i tako sve po redu…Tu idilu, sa pojavom „mračka“ prekidaju, očevi i majke, dozivajući ih da udju u kuću..I tako do novoga dana, do novih igrarija i novih doživljaja.
