KAKA PESMA
Na svetu postoji puno raznih kaka,
sigurno da svima poznata je svaka,
jer kaka je ono što udje na usta,
što preradi stomak,
pa kroz guzu pušta.
Ima tako kake tvrde kao kamen,
što iz šolje viri ko obelisk stamen,
ponosita, čvrsta, gromadna i jaka,
rekao bi neko – od junaka kaka.
S druge strane, opet, ima kake meke,
ko nevino srce u devojke neke,
što nežno i fino iz guze nam sklizne
i ko vrhom jezika medjicu nam lizne.
Postoji i kaka u obliku tečnom,
što najviše sliči nekom slivu rečnom,
obrukah se jednom kad idoh u Stoliv,
zajebana kaka, poznata ko proliv.
Onda ima kake od sto komadića,
ko dugačak kanap sa puno čvorića,
što jedan za drugim ko klikeri skaču,
trbušnih mišića traže snagu jaču.
Pa jutarnja kaka, dobro znana svima,
kada celu noć ti stomak se nadima,
pa kad ranom zorom
dočepaš se šolje i isprazniš creva
– nema ništa bolje.
Ili kaka prdež, poznata ko prasak,
što nam celu belku oboji za časak,
u rafalnoj paljbi puca samo tako,
na čučavcu nije poželjna nikako.
Zatim ljuta kaka, kad se ljuto hasa,
za tu kaku stvarno moraš biti dasa,
jer se guza znoji i žari se anus,
osećaj je takav ko da kakiš kaktus.
Tu je i vic kaka, od koje se plače,
kada guza prdne, pa ufleka gaće,
podmukla a smešna, ali kako kome,
zato ja ne nosim bele pantalone.
Pa Šumaher kaka – dinge, šljus i ćao!
Još nisi ni seo, a ti si već srao,
brza kao fastfood, kratka ko espresso,
čak i ne primetiš kad si se istres’o.
Yo, ma nigga kaka, crna ko Mendela,
ili mnogo tanka il’ mnogo debela,
kaljava ko ugalj, masna ko slanina,
u kaki istina nakon crnog vina.
OOoooOOoooOOOO…
javlja se Tarzan kaka,
to je ona kaka što visi sa dlaka,
mene takva kaka najviše nervira
jer za nju mi treba tri rolne papira.
Sve u svemu kake ima bezbroj vrsta,
i za pune šake, a i za dva prsta,
najgora od svih je, ipak, ona grozna,
ljigava i meka – kaka od čoveka.
