Neverovatna kolekcija Spokoja Dylana Hormana
Sve je postalo tako mirno
Životinje su se vratile u ljude
Zmije su zaboravile laži na svojim nemuštim jezicima
Kraljevi su posedali kraj prozora
I posadili su napuštenu decu na krila
Sve je postalo tako bezbrižno
Sve je postalo kao
Zaboravljena ćebad na rubu šume.
Na kome su nedirnuti ostaci hrane
Gledamo zaboravljene vetrove kako padaju
Iz samotnog svemira
Gledamo ostarele lavove dok im se
Jaganjci jure oko očnjaka
Sve je postalo tako mirno
Da nismo mi to pomrli ?
Sve je postalo tako tiho
Kao budjenje
I ponovno otvaranje slepih očiju
u isti san
Vatra se vratila u šumu
Talas se vratio u oko ribe
Riba se otkačila sa udice
Stomak nije gladan
Stražari su zaspali
Sve je mirno
Da nismo pomrli ?
Ono što tražimo
Ostalo je na vrhu olovke
Papir je beo
Kao neotopljeni sneg
Na planini koju ptice iz nekog razloga ne preleću
Sve je mirno
Kao davno pokošena trava
Kao dah nekog što u njoj spava
Kao sagorela vatra
Kao vreme u kome osveta
Ne donosi ništa
Mirno je
Ne preti niko pogledima ni rečima
Čak i kamenje se povuklo u duboku zemlju
Čak i duboka zemlja ne prima više tela
Čak se i telo više ne pomera
I znoj se osušio i ne podseća na suzu ili kišu
Mirno je
Kao zaboravljeni veš na kanapu
Kao zaboravljeni zločinac na grani
Kao neeksplodirana bomba
Kao zarasla rana.
Umirilo se milovanje
Umirili se poljupci
Umirili se prsti koji potkazuju
Ućutale puške kojima smo se branili
I ubijali i napadali
Da nismo pomrli ?
