Slavica R. Šibalić: Poslednji sati

Noćas ću ostati budna.
Ni oka sklopiti neću.
Ovo su naši poslednji sati
i treba ih ispratiti tugom,
jer nešto umire ipak…
Sutra će svako na svoju stranu da nastavi život stari…

Tek odsjaj neki slučajno kad padne
Na reč, ime ili sliku
Podsetiće nas na vreme 
Koje je samo naše bilo.
Prolaziće sati i dani
I sve će prošlost biti
Prazna biće mi duša
Naši predivni trenuci
Ostaće večiti delovi 
mojih tajnih kutaka.
Znam, teško će mi biti
U programiranu stvarnost 
Da se vratim…
Ono što sam delila s tobom 
Barem će srce da pamti
I sećanja će mi ozariti lice
Zasjaće iskra neka
Kao kada na noćnom nebu
Zvezda u padu zablista…
Tinjaće ispod pepela
Mala vatra,
Ali pepelom prekrivena
Biće večito sakrivena.