Slavica Klajn književnica, predsednica udruženja „Zlatna reč“, direktorka Kulturno istorijskog centra „Srpska kruna“ za Austriju: Izlaz treba tražiti u duhovnosti
Razgovarala: Valentina Novković
U književnosti ste dugi niz godina kao pesnik i prozni pisac, da li se sećate stvaralačkih početaka, šta im je prethodilo?
Stvaralački početak je za mene bio prikaz svake moje radosti i tuge koji su bili sročeni kroz prozu i poeziju.
„Deca vide sve ni u čemu; ljudi vide ‘ništa’ u svemu“, smatrao je Đakomo Leopardi. Kakvo je bilo Vaše detinjstvo, da li je ono, možda, istočnik inspiracije za Vaše stihove i priče?
Svako od nas je detinjstvo doživeo na različite načine. Nekome je bilo prelepo i bajno, a za mene je bilo čista suprotnost. Imala sam težak period odrastanja. Da bih svoje misli skrenula, usmerila sam svoja osećanja i emocije ka pesničkom stvaralaštvu.
Bela Hamvaš je smatrao da je „mera knjige kako se čovek lako sprijatelji sa njom i koliko se teško rastaje od nje“, postoje li takve knjige u Vašem čitalačkom iskustvu?
Da, slažem se sa mišljenjem Hamvaša da se čovek može lako sprijateljiti sa knjigom, a sa druge strane i teško od nje rastati. Iskustvo sa knjigama koje i toplo preporučujem za čitanje su: Vladika Nikolaj „Ohridski Prolog“, Vjera Rašković Zec „Balkanski Sindrom“, Harper Li „Ubiti pticu rugalicu“, Peter Handke „Istorija iza pripovesti“, „ Eseji o Jugoslaviji“, Dostojevski „Zločin i kazna“i drugi.
Uz koje autore ste sazrevali?
Kroz knjige se i raste i sazreva to slobodno mogu reći. Obogaćujemo se duhovno i intelektualno. Moja iskustva su da bih se osvrnula na naše domaće pisce, Dučić, Ćopić,
Andrić, Crnjanski, Kiš…
Dve Vaše pesničke knjige naslovljene su tako da prva nosi poruku koja je istovremeno i vrsta izazova, a druga postavlja pitanje, („Živi ako smeš“ i „Smeš li živeti?“). Ljudi često imaju strah od života, većinu vremena provode razmišljajući šta bi sve moglo da im se dogodi, ili ne nalaze način da izađu iz nekih nemilih situacija koje ih ograničavaju na koji način treba razmišljati i delovati da bismo istinski živeli? Šta je ono što nas sputava i kako to preoboleti?
Život je reka koja neprestano teče. Dani, meseci, godine donose stalne izazove. Dobra i loša iskustva, neprestane uspone, padove, bure. Treba tražiti izlaz u duhovnosti (pravoslavlju) koja nas inspiriše, stvara volju, pruža pozitivnost i donosi lepe trenutke i momente u našim životima. Tu ćemo naći na sva pitanja odgovor,e a samim tim, i očuvanje unutrašnjeg mira.
Živite i radite u Austriji. Osnivač ste i predsednik udruženja Kulturverein Goldenes Wort“Zlatna reč“ kao i direktor Kulturno Istorijskog Centra „Srpska kruna“ za Austriju. Šta Vas je potaklo na ideju da osnujete udruženje, koje su njegove osnovne delatnosti i budući planovi?
Ideja za osnivanje društva „Zlatna reč“ proistekla je iz želje da se očuvaju srpski jezik i kultura van granica Srbije. Osnovni cilj je upoznavanje šireg auditorijuma sa dugogodišnjom tradicijom srpskog naroda u drugim inostranim zemljama.
Kakve ste projekte, a koji povezuju dijaposporu i maticu, organizovali kao direktor „Srpske krune“?
U mojim projektima nije bilo odvajanja udruženja za koja sam osnivač, organizacija je bila zajednička. Struktura samih udruženja je imala istu osnovu i cilj.
Ako se uzme u obzir broj Srba sa austrijskim državljanstvom u ovoj zemlji živi oko 300 000 ljudi srpskog porekla, najviše ih je u glavnom gradu, Beču. Kakav je status srpskog jezika u ovoj zemlji, pohađaju li naša deca škole u kojima mogu da uče maternji jezik? Zbog čega je važno da druga ili treća generacija potomaka održi vezu sa jezikom i kulturom zemlje iz koje vode poreklo?
Što se tiče statusa srpskog jezika nije baš upečatljiv. Deca pohađaju škole, ali mogućnost učenja maternjeg jezika je složena. Roditelji nisu u mogućnosti da se posvete svojoj deci i odvedu ih u ustanove gde će moći usavršiti učenje maternjeg jezika.
U odnosu na broj Srba u Beču jako je mali broj dece koja redovno pohađaju školu. Neophodno je povećati sredstva za takav vid usavršavanja. Važnost održavanja srpskog jezika i kulture jeste u tome da treba biti zastupljen zbog samog porekla i istrajnosti Srba kao većinske nacije u Beču.
O Vašem stvaralaštvu pisali su i govorili dr Vjera Rašković Zec, dr Kaplan Burović, akademik Matija Bećković i mnogi drugi. Na koji način nastaju Vaši stihovi i priče, da li su plod promišljanja ili inspiracije?
Svaki iskaz mojih objava jeste stvaralaštvo ploda lične inspiracije. Dela su stvarna, tj. događaji i lica su autorski.
Kakvu ulogu ima književnost u savremenom svetu, da li se promenila od njenog
nastanka?
Književnost se neprestano menja iz vremena u vreme. U savremenom svetu sam nastanak je izmenjen. Sve što se piše ne smatra se književnim delom.
„Verski element posustaje, dok dramski efekti rastu sve više i više;plamen u dušama ljudi se gasi, dok pozlaćeni ukrasi i električni lusteri sijaju sve jače“, napisao je Aleksandar Jeljčaninov u knjizi „Dnevnik ruskog sveštenika“, da li ste saglasni sa ovim stavom?
Život nas vodi ka strani i putu koji sami sebi zadamo i uredimo. Koji će to put biti znaćemo kroz ono što budemo izabrali kao cilj i težnju ka ostvarenju. Tumačenja proizilaze takođe iz religijske osnove, društvenih mreža, svesnosti i sreći.
Slavica Klein, rođena Golubović je sprska pesnikinja, pisac, knjižnjvnik i humanista. Rođena 08.11.1968. godine u Vratarnici kod Zaječara, Školovala se i radila u Boru, Knjaževcu i Beogradu. Već duže vreme živi i stvara u Austriji.
