Sećam se jedne večeri, ne tako davno u naninoj i dedinoj kući. Toplo je i meko, a njihovi pogledi uprti u nas skoro pa svake sekunde, svaki trenutak ispunjen ili grajom ili tom mekotom koju kao da ne umem dovoljno da opisem rečima. To je njihova pažnja koju nam posvećuju s puno ljubavi, a koje se setim evo sada, pišuci o tome.
Te večeri poneti nekom neobjašnjivom energijom, ja moj brat i sestre, uglavnom nanini i dedini unučići, toliko smo ludovali da se na kraju obistinilo ono što nane i dede obićno govore – igraćka plačka… tako, dok je moj brat sa modricom na čelu unjkavim glasom negodovao, deda je počeo da priča i to takvim glasom da smo se svi prepustili priči i to s velikim interesovanjem… Moj brat takodje, tako da je uz treperenje tog glasa i čvoruga na čelu zaboravljena.
Prićao je o svom ocu, majci, o dedi i životu koji nismo imali prilike ni videti ni upoznati… možda hvala Bogu, jer se meni lično neki delovi nisu dopali. Ali on je govorio tim posebnim glasom, tako da sada znam da je to glas ljubavi…
