Danas ne mogu, sutra ću. Poraniću, “zoru prevariću“. Počeću na vrijeme, sada mi je kasno. Nedostaje mi ovo, nedostaje mi ono, nemam sve što mi treba, ne znam kako ću, brzo će me prekinuti, bolje je i da ne počinjem. Pa i kuća mi baš nije sređena, gosti će, ma imam dovoljno vremena. Joj, šta ću sada …kasnim…. ne mogu ….
Zvuči vam poznato. I jeste poznato jer nema osobe koja nije tako ponekad svoje obaveze odložila, pomjerila za neko bolje vrijeme, za neki drugi dan. I nije to tako loše ako se događa ponekad, ali ako je to svakodnevna praksa onda postaje problem. Koči nas, postajemo neefikasni i sve je nekako teško. Sami sebe prekorijevamo, ljutimo se na sebe što ne počinjemo, što nam je teško. Zavaravamo se, obećavamo sebi, svađamo se sami sa sobom. A neprijatnost raste ….Raste zbog primicanja rokova, raste zbog rasprave sa samim sobom. Mučimo se. I ponekad na već odložene obaveze, pristanemo, prihvatimo, damo sebi nove …., A onda po glavi vrtimo šta sve imamo raditi, a toga je sve više i više, haos, a pritisak raste… i tada…tada…stajemo…ne znamo u kom pravcu da krenemo, čega prvog da se prihvatimo, čini nam se da izlaza nema, da smo “dotjerali cara do duvara“…
Tada sreću pravi jedan “tefter“ mali, blokčić’ naš svagdašnji, rokovnik … Upišemo obaveze koje imamo, vremenske rokove, vrijeme potrebno za njih….poredamo ih… Na papiru to izgleda drugačije, haos se gubi, dobija obrise reda …mirniji smo …imamo smjer, napokon znamo šta ćemo prvo… i krenimo. Jednu po jednu obavezu po listi prioriteta da radimo, završavamo, da je križamo… Pritisak popušta, lakše se diše …
Sutra ne mogu, danas ću…kako mi spisak moj u “tefteru“ pokaže …
