Već par dana se po društvenim mrežama vodi rasprava o novom Zakonu za prevenciju nasilja u porodici. Preplavljeni smo bombastičnim medijskim naslovima da se više neće moći udvarati, da će se morati pitati dozvola za to, te da će se zbog pričanja “masnih“ viceva ići u zatvor. Čitam i komentare, a ti komentari su najčešće u smislu da se ovim zakonom duboko zadire u sferu privatnosti, partnerskih, međupolnih odnosa, komunikacije i sl. Čini mi se da se ovim Zakonom muška populacija osjeća pogođenom iako je on rodno neutralan. Stičem utisak čitajući pojedine komentare kao da im se na ovaj način oduzima muškost, kao da se kastriraju, kao da ne postoji udvaranje bez navaljivanja, upornosti, pritiska, kao da ne postoji vic koji nije vulgaran i bezobrazan.
Kažem stičem utisak i onda se zapitam šta bi sa poštovanjem onog drugog i njegovog prava da kaže ne, da ukaže da mu se nešto ne sviđa, da mu ne prija. Njegovim pravom na sopstvenu logiku koja nije ni bolja ni lošija nego kod onog ko navaljuje, ko insistira, ko priča mastan vic, samo je drugačija. Pravom da mu se neko ili nešto ne dopadne i da to kaže, da to odbije. Šta bi sa tim? A učili su nas da treba poštovati drugoga, dičimo se našim tradicionalnim vrijednostima u koje je utkano to poštovanje drugog. Pa kuda će veće poštovanje drugog od prihvatanja njegovog stava da mu se nešto ne sviđa, stava da mu ne odgovara sadržaj vica, priča.
Sa druge strane da li se nama sviđaju svi ljudi koje smo upoznali? Da li su nam se sviđali svi naši udvarači ili način na koji su nam se udvarali? Pa, ako se nama nisu sviđali zašto bi se tom drugom mi sviđali. Jeste, nije prijatno kada nas odbiju no pitanje je šta odbijaju? Da li nas kao osobu ili način na koji pokazujemo naklonost? I da li to što su nas odbili govori nešto o nama? Da smo lošiji, manje vrijedni ljudi?
I opet je negativan odgovor, ne govori to ništa o našoj vrijednosti, ljudskosti nego jednostavno govori da se toj drugoj osobi nešto drugačije sviđa. Ni bolje ni lošije, nego jednostavno drugačije.
I šta će se desiti ako navaljujemo? Pokazaćemo joj šta propušta, svoju vrijednost time uvećati? Ili da time pokazujemo ozbiljnu namjeru da nam je stalo? Ponekada, kada popustimo, kada se odmaknemo, damo prostor drugoj osobi, dajemo priliku toj osobi da nas sagleda u drugom svjetlu i da možda promijeni mišljenje u kontekstu novih činjenica, u kontekstu uvažavanja njenih potreba. Kažem ponekad, nema garancije ali postoji šansa. A ako ne promijeni mišljenje? Nije prijatno, ali život ide dalje i možda nas to iskustvo dovede do osobe kojoj će se sviđati naš način pokazivanja naklonosti, način i sadržaj viceva i priča koji pričamo, kojoj ćemo se sviđati mi ovakvi kakvi jesmo i kojoj nećemo morati dokazivati i uporno navaljivanjem pokazivati da smo za nju pravi.
Kada ovako postavimo stvari, srž poštovanja drugog je u prihvatanju njegove logike čak i ako je ponekada ne razumijemo, ne razumijemo ali je ne vrednujemo, ne vrednujemo ali prihvatamo jer je drugačija.
