Mnogi pesnici bili bi skoro zaboravljeni da njihova imena nisu mudro protkana kroz nazive ulice i institucija. Grad u kome ih ima najviše je Beograd a sve zbog svoje veličine. Ulica koja počinje skoro od Vračara i nastavlja kroz Zvezdaru pružajući trole kraj Arhitektonske škole, Sinđelića i zanatskih radnji koje je srušilo novo vreme ostavljajući ih prošlosti pa sve do auto-puta čijom je trasom nekad tekao Mokroluški potok nosi ime Vojislava Ilića čoveka i pesnika koji je u svom kratkom životu uspeo da opeva ukus vremena.
Vojislav Ilić rođen je 1860. Godine u Beogradu u porodici uglednog političara i pesnika Jovana Ilića. Usled stalnih ratova nije završio ni nižu gimnaziju ali sklonost i posvećenost su ga usmerili ka poeziji. Hroničari kažu da je počeo da peva već 1872.godine a po ugledu na Jovana Jovanovića Zmaja i Đuru Jakšića inače prijatelje Vojislavljevog oca. Bogata porodična biblioteka i uticaj savremenika otvaraju mu horizonte Ksenofona, Kolofonskog, Anakreonta, Lukijana Samosaćanina, Getea, Morica Hartmana,Platena, Halma,Šekspira, Marloa i Bajrona. Otud i veoma specifična naduhnuća za pesme koje su prosto klizile sa njegovog pera.
Vreme u kome je živeo pored ratova ostaće upamćeno i po ograničenim slobodama i vladavini kralja Milana Obrenovića. Na talasu emocija nastalih životnim okolnostima peva niz satiričnih pesama i približava se socijalističkoj ideologiju koju skoro potpuno napušta pred kraj svog zaista kratkog života 1894.godine.
Objavio je dve zbirke pesama 1887. I 1889. godine. Nadam se da ćete poštovani čitaoci posle ovog teksta pročitati nekoliko njegovih pesama i uvrstiti ih u svoju pesmaricu jer sećanje na ovakve ljude bogati našu dušu.
Obimnu analizu njegovog dela uradio je dr.Milorad Pavić i objavio na stogodišnjicu njegovog rođenja.
Molitva
Kad jeknu zvona s crkvice stare
Tiho i bônô kroz noćni mrak,
A suvo granje zašušti blago,
Ljubeći prvi zoričin zrak —
Svetinje puna duša mi leće
Tamo, gde večni boravi Bog,
Pa mu se moli molitvom blagom:
O, čuvaj, Bože, anđela mog!
Anđela onog, što bludi noću,
I s duše goni nesnosan san,
I duši mojoj kreposti daje
U gorki časak, u strašan dan.
Anđelskim krilom neka me štiti
Kroz život ovaj mučan i klet —
A smrt kad dođe, nek sa mnom onda
Ka nebu zračni upravi let.
Laku Noć
Laku noć, laku noć,
Sunce tone za planine,
I posljednji trne zrak;
Kroz poljane i doline
Prikrada se crni mrak.
Svud spokojstvo tiho vlada,
Lahor šumi, rosa pada,
Laku noć!
Kô šuštanje mirnog mora
Kroz tišinu bruji glas,
To anđeo povrh gora
Tiho slazi među nas . . .
Laku noć, laku noć.
Dok ne svane zora plava.
Dok ne grane beli dan,
Po pučini zaborava
Nek nas vodi slatki san —
Mir je. Tiho kô uzdasi
Izumiru sveti glasi…
Laku noć!
VEČE
Rumene pruge već šaraju daleki zapad,
Klonuo počiva svet. Sa mirnih dalekih polja
Umorni ratar s pesmom žurno se noćištu sprema,
I samo čas po čas zaječi šarena dola
Od škripe točkova kolskih. Goneći vesela stada
Bezbrižno pastir mlad u zvučne dvojnice svira,
A njegov kosmati pas, podvivši repinu leno,
Korača upored s njim. Koprena dubokog mira
Uvija polja i ravni. Rumene pruge se gase
I bledi mesečev zrak, svetilo nebeskih dvora,
Kroz maglu diže se već – i nema, duboka tama
Dovodi bajnu noć sa sinjeg neznanog mora.
Sve grli mir i san. Pokašto zaurla samo
Susedov stari pas, il’ pozno došavši s rada,
Ispreže ratar plug i stoku umornu poji,
I đeram škripi sve i voda žuboreć pada.
KAD SE UGASI SUNCE
Kad se ugasi sunce i tama na zemlju sađe
i velom zvezdanim svojim pokrije burni grad,
I polja, i dolje, gore; kad lahor ćarlija slađe
Kroz opusteli sad –
Ja siđem usamljen u noć. I reči tajanstvene
Sa usana mojih tada odgone san i smrt;
Duhne nenadni vihor i sve se iza sna prene,
Oživi ceo vrt.
I staro, stoletno hrašće zašušti monotono
Starinsku nekakvu pesmu, starinski neki jad;
Beli se zanija cvetak, ko malo srebrno zvono
Zapeva ceo sad.
Iz mraka, iz neba, zemlje, izviru čudesne priče,
Glasova sve jače biva i vazduh čisto vri…
Jedan se cereka ludo, a jedan očajno kliče,
Kao duhovi zli.
No ja ih razumem lepo. To nisu nečiste seni,
No moje nemirne duše neopevani jad.
Oni se otimlju burno i svu noć pevaju meni
Kroz opusteli sad.
Miroslav Lj Ranković
