Often the solitary one
the mercy of the Lord,
Although he, sorry-hearted,
must for a long time
move by hand
along the waterways,
the ice-cold sea,
tread the paths of exile.
Events always go as they must!
– The Wanderer, stara anglosaksonska pesma zapisana u Knjizi iz Eksetera
Uvod
Godina je 2011. U Kragujevcu se održava festival sa originalnim imenom Međunarodni festival stripa – „Kragujevac godine prve“. Domaćini su rešili da ga održe između 1. i 3. juna 2011. godine, u prostorijama kragujevačkog SKCa i Doma omladine (blizu Prve kragujevačke gimnazije). Odziv je bio solidan, s obzirom da je, premda noseći broj 1, ovaj festival bio tek u svojoj drugoj iteraciji (dvanaestak meseci pre toga je oproban „Kragujevac godine nulte“). Gostiju je popriličan broj, što starijih fanova, što mlađih posetilaca. Naravno, pod ovim „gostiju“ mislim i na zvanične goste festivala, i.e. crtače, scenariste, izdavače, preprodavce, kolekcionare, paneliste, itd. Bilo je čak i par fanzinaša.
Iskreno, nisam se baš osećao u elementu na tom festivalu, barem te godine. Prvo, gomila Bonelijaša (mahom Zagorovih vatrenih fanova) se ponašala toliko nadobudno i odvratno da bi i dugogodišnji fan devete umetnosti pomislio da treba da promeni hobije. Drugo, festival je još uvek bio nov, i još uvek je bio pomalo na nesigurnim nogama. Samim tim, i tribine i događaji su delovali amaterski (donekle i jesu to bili; naposletku, entuzijasti su organizovali festival i tek im je bila druga iteracija). Treće, i dalje pamtim događaj gde sam kupio prvi broj tada svežeg časopisa „Kiša“ i već koliko sutradan tražio pare nazad i vratio ga. Iako sam imao puno pravo na to, ostavilo mi je gorak ukus u ustima, na šta sam se i osvrnuo relativno skoro u jednom tekstu. Nebojša Vesović, jedan od organizatora festivala, mi je skrenuo pažnju da stvarno nije trebalo toliko da se sekiram zbog toga što sam vratio časopis i da on barem nije to lično shvatio, i do dana današnjeg smo OK poznanici. Četvrto, tih godina sam još uvek bio u nekoj vrsti rivalstva sa Banetom Kercem (potpuno idiotska priča iz forumskih dana kasnih dvehiljaditih), a kako je bio gost festivala, bilo je nemoguće zaobići ga. Peto, pomenuti fanzinaši koji su bili tamo su zapravo bili najgora moguća varijanta ovakvih stvaralaca. Sve im je smetalo, za sve su imali kritiku, srali su po svima redom i pretvarali se kao da je njihova priča bila nešto najbitnije na svetu.
Dakle, atmosfera je bila ni tamo, ni ovamo. Naravno, ko za inat, na nekim od štandova su bili izvesni izdavači koji su se stvarno ponašali kao šljam. Svratim ja kod jednog koji je prodavao SF, fantasy i ine druge knjige i reših da bacim pogled. Majstor je tada pričao s nekim drugim tipom, i malo-malo pa krene da me vređa. „Ma nema ovde ništa za tebe, ne znaš ti ko je Filip K. Dik, ti si smarač jebiga, kako nisi odlučio još šta ćeš?!“ Na štandu sam proveo manje od dva minuta, a već mi je delovalo kao da su sati prošli. Lik nije prekidao da me vređa i podbada. Naposletku, svakako sam uzeo jednu knjigu (jer sam tvrdoglav i kad sam već došao i istrpeo uvrede, valjda je to trebalo da rezultira nečim, ne?). Na naslovnici je bila obnažena cura koja je zdušno jahala nekog tipa u punoj ekstazi, a reči „Zlatna knjiga“ su joj se prevlačile preko grudi. Ime pisca je prominentno stajalo iznad – Dragan R. Filipović. Par stranica unutar knjige je stajalo i ime ilustratora. Igor Kordej. Ime koje sam i te kako znao.
Po ulasku u baštu Doma omladine, popeo sam se na terasu i seo da čitam dok se svet i polusvet mešao dole među štandovima. Tucko (Zoran Tucić, za neinicirane), kog sam tada tek prvi put upoznao, se odmah ponudio da me časti pivom. Mislim da je imao neko burence pored, ne pamtim. Ili su bili staklenjaci. Opet, ne pamtim. Ja sam bio otprilike na devetoj strani knjige, negde na delu gde Sveto Klancara u usta uzima Rata Muniguza, kad isti taj degenerik koji je držao štand prilazi i pita kako mi se čini. Naravno, ne mogu da donesem jasni sud na osnovu 9 pročitanih strana (zapravo manje; poglavlje počinje od pete, no nebitno), ali iz kurtoazije odgovaram da mi za sada deluje ok. „Ma ne možeš ti to da shvatiš!“ krene on da serenda, „to je pisano u Užicu te i te godine, pred raspad Jugoslavije, to moraš da znaš izvesne ulice, ljude koji su živeli tamo, događaje, a ti to ne znaš, bla bla bla bla“ i opet čovek kreće da me napada ko da sam najveći propalitet. Viđao sam i ranije loše prodavce, ali ovaj čovek je pregazio svaku meru. Nije me začudilo kad sam saznao da je nekih 7-8 godina kasnije zapao u nevolje time što je ilegalno preštampavao jedno Lavkraftovo delo i prodavao isto po paprenim cenama, bez dozvole originalnih izdavača i bez imalo skrupula prema etičkim, moralnim, a pre svega zakonskim standardima izdavaštva.
No, knjigu sam pročitao. Pa sam potom malo istražio Filipovićevo delo. A onda sam bacio pogled i na njegove postove po forumima. Tada nisam imao sa kim da ga poredim, ali u međuvremenu sam pročitao dela Srđana Valjarevića i Majkla Murkoka, pa sad komotno mogu ovako da se izrazim – Filipović je pisac u srži, neko kome kvalitetna proza iskače iz usta čak i kada naizgled priča ili piše o potpuno svakodnevnim stvarima. Takav je i Valjarević kada prepričava svoje dnevne događaje. Takav je i Murkok kada se priseća situacija bilo iz dalje, bilo iz bliže prošlosti. Ukratko, Filipović je neko čije stvari uživam da čitam bile one ukoričene na papiru ili puštene u etar u kafani uz pokoji alkohol.
Razrada
Balkanska smotra 2013. godine u Leskovcu, treća na kojoj sam ikada bio. Na ovu smotru sam takođe došao poražen, ali iz drugih razloga, lične i emotivne prirode. Naravno, nije u tome mnogo pomoglo ni druženje. Samo godinu dana ranije sam upoznao izvesnu Gocu, crvenokosu vatrenu modnu dizajnerku poreklom iz Aleksinca (valjda? Nisam siguran više.) i tek godinu dana stariju od mene. Povezali smo se na keca, ali se ništa između nas nije desilo. A na keca se ona povezala i sa jednim strip autorom iz Inđije, Živoradom Radivojevićem (od milošte Žile, al ono leskovaTSČŠko – „Жиле? Ти ли си?“), i čim je saznala da smo obojica i ove godine na festivalu, zvala nas je na kafu. Zamislite sad taj razgovor – Goca, Žile i Ivan sede u „Rupi“ (kafiću) dok pljušti kiša. Goca priča o njenoj tadašnjoj novoj vezi, sva srećna što je našla čoveka svojih snova. Žile priča o svom braku, kao i činjenici da su tada nabavili novog psića (ili je nešto novo bilo sa starim; opet, ne sećam se najbolje). A Ivan je tada još uvek bio sveže singl. Ne bi trebalo da vas čudi što je u dva popodne u tom trenutku samo jedna od te tri osobe pila rum.
No, Goca i Žile nisu jedini bili srećno uvezani. Te godine je gostovao i Igor Kordej, a među zvanicama je bila i Jana Adamović, tada nova nada stripa (koju sam upoznao tek dve godine ranije, isto u Leskovcu). Ono što je bila novost je to što su Igor i Jana bili u vezi. Njih dvoje verovatno ni za milion godina ne bih pretpostavio da će završiti zajedno – jednostavno mi ne bi delovalo kao da je moguće. No, život je zanimljiv na mnogo načina, i ne samo da su ostali u vezi, nego je to rezultiralo i u osnivanju jedne nove porodice. Relativno skoro ove godine su i konačno vezali čvor, štono bi Anglosaksonci rekli. Kum na tom venčanju je bio Filipović lično. Ovo ne bih ni znao da mi sam čovek to nije rekao kada sam nakratko razgovarao sa njim na temu ovog ovde teksta.
Ovo je bio prvi festival gde sam video Kordeja uživo. Par godina kasnije, Kordej se vratio kao gost, u društvu Pitera Snejbjerga (u Leskovcu je tada izlagan danski strip), kad sam dobio priliku i par reči s njim da razmenim. Nije bio preterano produktivan razgovor (mislim da smo pričali o staroj izdavačkoj kući „Kondor“ iz Lipovljana) i realno, ne verujem da ga se ni on seća. Usledio je, doduše, drugi događaj. Tada je Igoru prišao jedan bosanskohercegovački autor, Berin Tuzlić, i pokazao mu svoj strip album „Devil Inside“, htevši da čuje mišljenje profesionalca. Igor nije štedeo reči, i na licu sirotog Berina se razmenilo nekoliko boja. Ovo me je podsetilo na slične razgovore koje bi Bane Kerac imao sa prospektivnim autorima koji bi mu pokazivali svoje radove. Kritika je ključna za uspeh, to stoji. No opet, negde treba imati i meru.
Mislim da sam nakon toga iste te godine još jednom video Igora na jednom niškom festivalu, premda nisam baš siguran da li se datumi gađaju. A vrlo je verovatno da je navraćao i nakon toga koje godine, a da ja toga nisam svestan. Tokom tog perioda se preselio i u Beograd, te nije bilo nemoguće susresti ga sa Janom kako šetaju. No, isto kao i sa Filipovićem, moje susretanje sa Kordejem je bilo tangentalno i površno, at best.
Zaplet
Tih godina mi je „Wanderer“ dopao šaka. Ne znam gde sam ga tačno nabavio – ili Sajam knjiga, ili neka od beogradskih striparnica, ili Kupindo, ili poseta festivalima. Dodajmo ovo još jednoj u nizu stvari koje ne znam vezane za ovu priču. I premda je „Wanderer“ kod mene bio dugo, tek skoro sam smognuo malo vremena da ga zapravo pročitam od korice do korice. Naravno, „Wanderer“ nije prvi vid saradnje Filipovića i Kordeja, a niti je poslednji. Međutim, biću dovoljno bezobrazan da pretpostavim da je definitivno najbolji plod njihovog zajedničkog rada, prava jedna sublimacija svega što sačinjava i jednog i drugog autora, ona tačka gde se dve kreativne duše stapaju u jednu sa takvom lakoćom da se ni po kom osnovu ne zna gde jedan završava a drugi počinje.
A kad smo već kod bezobrazluka, dozvoliću sebi još jedan. Praksa kod normalnih ljudi jeste da prokljuvi originalni proces nastanka jednog dela, a kada su oba autora dotičnog dela živi i zdravi (što i Filipović i Kordej jesu), to je em izvodljivo, em lako za obaviti. Ali ja nisam normalan. Prema tome, dozvoljavam sebi da nagađam kako je nastajao „Wanderer“, a obojica tvorca istog vrlo lako i otvoreno mogu da me isprave gde i kako treba.
Izvorno, barem po onome što piše u pogovoru, Kordej je hteo da formira fantasy lika koji ne prati tropove tipične fantastike. Navodi primere „Gospodara prstenova“ i „Konana“ kao dela koja imaju dosta stereotipova i arhetipova urođenih žanru (naravno, ovde moram da se ubacim i da naglasim da su svojevremeno i jedno i drugo delo bili i te kako izuzeci savremene fantastike – ono što su „Pesma leda i vatre“ i „Elrik od Melnibonea“ „Gospodaru prstenova“ i „Konanu“, to su „Gospodar prstenova“ i „Konan“ bili svojim prethodnicima, i tako u nedogled). Njegova ideja je bila da kreira glavnog junaka koji nije svemoćni odabrani baja, več gedžovan od krvi i mesa koji jeste sposoban, ali ne uvek i ne na pravi način. Naravno, premda je Kordej izvanredan vizuelni pripovedač, pisanje mu, barem u ono vreme, nije bilo skroz izbrušeno. Na njegovu sreću, imao je prijatelja koji je em bio etablirani pisac, em imao mitologiju i narodne bajke u malom prstu. Filipović je, dakle, tu uskočio kao ispomoć, ali ne uvek u istom kapacitetu. Od devet objavljenih epizoda koje su ušle u sklopu albumskog izdanja „Wanderera“ 2012. godine (tek godinu dana pre nego što će Kordej gostovati u Leskovcu), samo jedna je navedena kao da ne uključuje Filipovića (na njoj je ispomogao Miki Horvatić). Od autora saznajem da je zapravo svih devet epizoda pisao, kao i to da se Kordej opasno nervirao što su taj podatak izostavili u ovom albumskom izdanju. Generalno gledano, Filipović je ili pisao (odnosno, ko-pisao) scenario, ili samo tekst uz gotov scenario, dok je resto radio Kordej. Drugim rečima, svaka priča u svojoj DNK ima tragove i jednog i drugog autora, na tolikom mikronivou da je nemoguće odrediti ko je zaslužan za šta bez da se autori sami pitaju (što ja ovde namerno ne radim; zadržimo misteriju, lepše je).
Naravno, Kordevejom crtežu ne treba nikakvo predstavljanje. Svako ko je išta čitao od njega zna do koje mere je ovaj autor izoštrio svoje umeće. Čak i u naizgled neimpresivnim kadrovima vidimo sa kojom sigurnošću i snagom Kordej povlači pero, gde je odnos svetla i senki uvek na mestu (pogotovo u, recimo, epizodi „Gavran“). Jedino što mi je zasmetalo jesu smerne strelice koje pokazuju kojim redom čitati neke kadrove. Da, ovo je i dalje Kordej iz mlađih dana, tako da ovakvih sitnih ispada ima tu i tamo. Ali to svakako ne odvlači od generalnog kvaliteta crteža, koji je i onda bio klasa za sebe.
Zaključak (s klifhengerom)
Ako biste pitali bilo Kordeja, bilo Filipovića da li bi nastavili sa „Wandererom“, obojica bi klimnuli glavom toliko jako da bi napravili krater u zemljištu ispred nogu im. Obrisi jedne od budućih epizoda su takođe dodati u ovaj album, i vidimo da su obojica autora planirala da njihov sistem (narodne bajke plus atipični junak) pojačaju do maksimuma. Naravno, lepo bi bilo videti novi album, pogotovo zato što se ovaj, tehnički gledano, završio s glavnim likom uvezanim i propisno poniženim od strane negativca priče.
Dakle, summa summarum. Da li „Wanderera“ treba nabaviti? O, i te kako. Da li ga treba nastaviti? O, i te kako puta dva. Da li će ga autori nastaviti? E, to je već teže pitanje. Prošlo je već deceniju od štampe albuma u Hrvatskoj, a za jubilej bi sigurno trebalo da zasluže nešto više od jednog trećerazrednog prikaza (poput ovog koji čitate). Ukoliko bi se „Wanderer“ vratio, ima orne publike koja bi ga dočekala na velika vrata. Naposletku, i nakon decenija rada, i Kordej i Filipović su zadržali kreativno, imaginativno i nerestriktivno u sebi. Samo im treba propisni podstrek i nanovo možemo da čitamo dugokosog pajsera koji nikako da iz avanture izađe kao potpuni pobednik.
Post Scriptum
Da, oštrooki čitaoče. Namerno nisam direktno opisao o čemu se radi o stripu. Nabavi ga, nećeš zažaliti novca. A pitaš se i čemu one anegdote s početka teksta? Pa, jedan strip koji se poigrava formom valjda treba da dobije i jedan prikaz koji se trudi da isto postigne, ne? Barem ja tako mislim. Al, da se ponovim po ko zna koji put i ovde – ko će ga znati?
