Milica Sniva, Simptomi
(Partizanska knjiga, 2021.)
Naslov se našao u užem izboru za NIN-ovu nagradu a Atelje 212 je premijerno na Sceni „Petar Kralj“ izveo i predstavu rađenu po motivima romana Simptomi.
Milica se našla i među imenima ovogodišnje 33. po redu Književne kolonije u Sićevu.
Rođena 1986. u Beogradu.
Poslednjih desetak godina živi i radi u Leskovcu.
Ako smo već registrovali simptome, možemo li detaljnije sagledati uzroke i prepisati terapiju društvu? Ima li nade za kolektiv ili se treba fokusirati na onog pojedinca koji ne pristaje na norme i listu sa koje ga unapred osuđuju na odstrel i puštaju niz vodu?
– Kada bih umela da sagledam uzroke društvenih pojava, napisala bih knjigu naslova “Uzroci”. To nisam učinila jer sebe doživljavam kao nekoga ko može samo da konstatuje simptome, nalik na prosečnog lekara opšte prakse, iako bismo svi voleli da budemo doktor Haus. Ipak, verujem da sam dotakla brojne bolne tačke iz naše kolektivne prošlosti i time otvorila prostor čitaocu da tumači uzroke u skladu sa svojim uverenjima. Nada uvek postoji. Nada je ono što me je pokrenulo da napišem roman. Kolektiv razboljeva, ali i leči. Čak i onaj koji je naizgled pušten niz vodu, ukoliko u sebi ima mrvicu čovečnosti, kolektiv ga neće odstraniti. Možda je ovakvo moje razmišljanje utopijsko, ali ja sam socijalni radnik, nama je utopija u opisu posla.
Glib oplemenjen prividom ispod kojeg ovovremenska korozija razjeda našu mentalnu strukturu i, s obzirom na okolnosti i snagu sopstvenih mogućnosti, odlučnosti, izgledi da na kaljugama palanačkim umetnik izgradi nekakav svoj mali svet, temeljeći ga na vrlini koju pamti kroz genetski potencijal?
– Verujem da je čitav svet palanka i malograđanština. Odrasla sam u Beogradu, moje babe i dede su sa sela, a deset godina živim u Leskovcu. Moglo bi se reći da imam iskustva sa svim formama zajednica i iz tog iskustva izvlačim zaključak da su ljudi uvek i svuda ljudi. Nije lako biti umetnik jer je to, makar u Srbiji, gotovo volonterski rad, neplaćeno krvarenje. Ali osećam da je moja dužnost da sledim svoj unutrašnji glas. Nevažno mi je gde sam u realnom svetu.
Sanja i ničija Sanja, mogli bi se mnogi poistovetiti sa glavnom junakinjom, rastrzanom između želja i svakodnevice koja kida meso?
– Mislim da je lako identifikovati se sa glavnom junakinjom. Dala sam sve od sebe da izgradim taj lik tako da lako komunicira sa čitaocem. Sanjina usamljenost i identitetska kriza izražena kroz taj pridev “ničija” je nešto sa čime se ljudi često poistovećuju. Ko još danas nije rastrzan između želja i tmurne svakodnevice?
Punk i načini koje karakteriše svet supkulture. Seks, droga i rok en rol ili bar alcohol (umesto ili kao dopuna drogama) u količinama koje ostavljaju posledice. Da li danas mladi uspevaju da zaobiđu pređašnje zamke svojih roditelja i na manje bolan način prolaze kroz sam proces sazrevanja? Postoje li prirodne i zdrave varijante koje pojedinca mogu učiniti srećnim i ako postoje, da li mladi umeju da ih prepoznaju i upotrebe? Uputstvo za upotrebu na poleđini pakovanja?
– Moja deca su mala, još uvek ne razmišljam previše o onome što me tek čeka – njihove tinejdžerske godine. To je najopasniji period, to su godine kada je prihvatanje od strane vršnjačke grupe toliko važno da su deca spremna da ugroze i svoje zdravlje ne bi li se dodvorili grupi. A svi znamo da ima raznih ekipa i niko ne može da nam garantuje da će naša deca da se druže isključivo sa savršeno vaspitanom decom, niti da smo mi uspeli našu decu da vaspitamo onako kako smo zamislili. Dobro je što danas deca i roditelji otvorenije razgovaraju. Dobro je što je vaspitanje fleksibilnije, manje se oslanja na kažnjavanje a više na pozitivne podsticaje. Dobro je što je fizičko kažnjavanje zabranjeno. Verujem da smo napravili iskorak ka lepšem, tolerantnijem stilu vaspitanja. Međutim, statistika i crna hronika nam, nažalost, pokazuju da je situacija napolju daleko od idealne. Verujem da boljka današnjeg “tolerantnog” sveta leži u potiskivanju iskrenih emocija. Potiskivanje vodi u eksplozije i to je nešto o čemu čitamo svakodnevno, neko negde uvek eksplodira i napravi ozbiljan problem.
Da li je možda simptom prilagođavanja, koji se s početka priče pominje, zapravo, temelj svih ostalih problema koji se podrazumevaju kod pojedinaca slobodnih i gordih u svoj svojoj teskobi? Da li je sasvim normalno kod mladih ljudi da prolaze kroz različite faze prilikom odrastanja, tek pokoji ostaje odan nečemu što pamtimo kao ideja?
– Mislim da je prilagođavanje lepa reč onda kada izaberemo pozitivne odlike okruženja kojima ćemo se prilagoditi. Prilagođavanje dobija negativan prizvuk ukoliko su nam uzori kriminalci, zavisnici, starlete ili oni biznismeni u jurnjavi za isključivo materijalnim. Svi znamo za različite primere u ovom društvu, ali moguće je da većina “boluje” od te želje da se prilagodi pogrešnim uzorima.
Uglavnom si direktna. Junakinja deluje ubedljivo očajno, kritički se obraća društvu i generacijama koje dolaze, ali i onima sa kojima se mogla identifikovati u svetu koji ne nudi velike šanse. Pominju se neka, sad već pregažena mesta koja su važila za kultna. Barutana sa jedne, ali i jurnjava za lovom kao spojnica koja povezuje obe od strana. Uobičajeno pitanje, postoji li u Sanji deo svesno ugrađenog karaktera koji te određuje i da li uglavnom autori često progovaraju, možda manje svesno, kroz različite junake, pripisujući im lične osobine?
– Svojski sam se trudila da ne uvlačim previše sebe u Sanjin lik ali, naravno, to je potpuno nemoguća misija, pogotovo u ovakvom romanu koji predstavlja jedan psihološki portret. Ono što mene i Sanju povezuje su osećanja. Muzika koja se sluša, mesta na koja se izlazi, cipele koje se nose – sve to može da se izmisli. Može da se izmisli i napiše bilo šta što se uklapa u koncept. Osećanja ne mogu da se “fejkuju”, ona su moja i ne odričem ih se.
Jake averzije koje bi određene osobe mogle imati na društvo i norme koje su pojedinci nametnuli gomili… da li smo na dobrom putu koji svakako uz samoću prate i simptomi Novog vremena ili ipak postoji izlaz, rešenje koje je moguće pronaći kroz pisanje ili makakvu drugu formu ljubavi?
– Naravno, ljubav je lek i odgovor na gotovo svako pitanje. Nikada nećete pogrešiti ako na pitanje odgovorite “ljubav”. Toliko je pisano o ljubavi, toliko je o ljubavi rečeno kroz vekove, pa opet, ljubav je i dalje osnovni pokretač, kako piscima, tako i svim ostalim živim stvorovima. Dokle god smo ljudi a ne roboti, tako će i ostati.
Pominješ očaj, kao farbu kojom moler oslikava pozadinu gotovo svakog svog platna. Postoje li nekakve svetiljke u ovom gradu, pojedinci koji bi da paraju mrak i recikliraju svu tu učmalost i prljavštinu koju je pre nas spoznao i veliki Domanović, u stih, prozni iskaz ili nešto treće a to da ne bude uokvireno u već viđenu priču o mlaćenju prazne slame?
– Naša književna scena je bogata i raznolika i svedoči o tome da ima puno nas koji se trudimo da mrak preoblikujemo u svetlost. Sve forme umetnosti su alati u borbi protiv mraka i, mada su skrajnute i marginalizovane, one nisu iščezle. Ima nas.
Da ne otkrivamo baš sve detalje. Radi se delu koje potražuje promišljanja i preispitivanja svakog od nas. Iako napisano na jednostavan način, može se reći da je teško štivo iza kojeg ostaje gorčina. Zanima me, da li si zadovoljna učinkom i reakcijama nastalim na pomenutu temu i da li spremaš nešto novo, da li se možda rukopisi bave sličnom tematikom ili se priča, ovoga puta, umnogome razlikuje od prethodne?
– Izuzetno sam zadovoljna kako je književna publika prihvatila moj roman, a ono što mi pričinjava najveće zadovoljstvo, to su oni ljudi koji se mogu nazvati neknjiževnom publikom, dakle oni koji obično i ne čitaju knjige, ja sam ih zarazila književnošću i uvela u taj svet. To me čini veoma ponosnom, činjenica da moj roman može lepo da legne i nekome sa osam razreda osnovne škole i nekome ko je doktorirao. Naredni roman će biti malo drugačiji, malo manje komercijalan, ali ne manje silovit od prvog. Roman je napisan i biće objavljen naredne godine. Tematika je kompleksna, obrađuje teži psihički poremećaj – psihozu, a osim toga, to je i neka čudna vrsta ljubavnog romana. Neće biti dosadan, svakako.
Kako gledaš na aktuelni trenutak i puls koji šalju mladi, a koji, čini mi se, prolazi ispod medijskog radara prilično neprimećeno ili u dobroj meri pogrešno interpretirano?
– Mislim da je došlo vreme pada, zna se čijeg. Kad studenti ustanu, a pogotovo kada imamo ovako vredne, pametne i samosvesne studente, znamo šta će sledeće da se desi. Pitanje je vremena, ne bih se usudila da to predviđam, ali promenu očekujem. Od mene, puna podrška za studente.
Šta sam ono zaboravio da te pitam a moglo bi biti krucijalno za ovaj razgovor?
– Nisi me pitao kome su namenjeni “Simptomi”, kojoj publici se ja to obraćam. Volim to pitanje jer mogu s ponosom da kažem – svakome, ali definitivno ga najbolje razumeju žene u kasnim tridesetim koje se najlakše poistovete sa glavnom junakinjom.
Razgovor vodio: Saša Miljković
