Probudio se u kasnom popodnevu. Prva pomisao je bila koliko ima sati, a onda je shvatio da je kasno. Tako je bilo u ovom danu, slično ponekada bude i u ovozemaljskom životu. Kasna buđenja mogu biti praćena i nezgodacijama.
A delovalo je poprilično lepo. U subotnjoj noći delovala je poprilično lepo. Duga, loknasta kosa koja je u svojim kovrdžama odskakala od njenog poigravajućeg tela i dodirom njegovog lica mrsila mu osmeh. Od svih dodira i osmeha ostao je memorisan broj telefona i zakazano vreme. Koje je prošlo. Znao je da se možda sada neće javiti, sigurno je znao da je neće pozvati. Nije više želeo da rizikuje. Bar ne više u ljubavi. Bio je prezasićen rizikom, želeo je siguricu. Ono, kao kada u sportskoj odigraš keca na Barsu.
Koliko li je samo takvih sigurica promasio…Njegov brat je jedno vreme skupljao svoje promašene tikete u kojima je samo jedna utakmica nedostajala, kolekcionarski. Imao ih je čitavu topku. A onda ih je sve jednoga dana bacio. Jednostavno, u kantu za otpatke.
Poslednji put kada je pogodio je bilo toliko davno da je i zaboravio osećaj. Seća se trenutka kada je ušao u kafić i pozvao piće za sve. Drug za stolom je rekao: „Ja ću jedno…“ Prekinuo ga je: „Donesi, ali ne jedno, već pet!“ Odigrao je na sve ili ništa…i pogodio. Više se ničega ne seća.
