Krenuo sam jednoga dana. Onako, bez cilja, da prošetam. Uobičajena gradska šetnja. Gledanje izloga uz po neko „dobar dan“, po neki osmeh, naklon, mahanje rukom i kupovina mog omiljenog sladoleda od čokolešnika kod Zokija. Bez previše razgovora, zadržavanja na jednom mestu i bez svraćanja do „Magme“ ili do „Kineza“. Ma, samo šetnja i ništa drugo.
I zaista, dobro je počelo. Izlozi šareni, razmenih po neko „dobar dan“, a onda se setih nje. Tako je i ona, potpuno neobavezno ušetala u moj život. Malo je razgledala izloge…i sretosmo se nekako negde. Slučajno?
Teče to tako posle kao Lepenica u Veliku Moravu, kao Velika Morava u Dunav…sve do Crnog mora. Desi se da se i mirna reka zapenuša, zatalasa, pretvori u nešto veće, još veće, najveće…i dođe do kraja. A on beše crn. A i kakav bi bio drugačiji kada nazvaše to more crnim. Da se zvalo Srećno more, ili Sjajno, ili Plavo (moja omiljena boja), možda bi i kraj bio drugačiji. Ovako – vratio sam se na početak, a ona ko zna gde.
U tom razmišljanju primećujem da sam završio šetnju. Nalazim se pred svojim odajama. Ulazim, na redu su druge aktivnosti. Sutra je novi dan, vreme za novu šetnju. Pa, ko zna…Možda mi se neko pridruži u šetnji, a možda neko potpuno neobavezno ušeta.
Možda ćemo se nekako negde sresti, slučajno.
