Sergej Antipov, fizičar i književnik, veoma rano je počeo da traži smisao življenja. U tome su mu podjednako pomogle i nauka i književnost kao i pravoslavni filosof i pesnik Vladimir Mikuševič, ali i duboka poezija Vladimira Borisoviča. Nikolu Teslu smatra najvećim genijem i posvetio mu je veliku pažnju u petoknjižju, naučno-popularnoj knjizi, „Alfizika“. Detinjstvo pamti po knjigama koje je rado čitao, a posebno mesto u njegovom životu zauzima tajno krštenje, sa četiri godine, u vreme kada je vlast oštro bila protiv toga. Ovenčan najznačajnijih nagradama u oblasti nauke i književnosti, u duhovnom razvoju i milosrđu vidi svrhu zemnog života. U tom duhu vaspitava i svoju decu.
Razgovor i prevod: Valentina Novković
V. N: Vi ste uvaženi fizičar, ali takođe i istaknuti pesnik. Da li su interesovanja za nauku i književnost išli uporedo? Da li ste se u ranom uzrastu pitali kako je nastao svet ili ste odgovore tražili u stihovima?
S.A: Da, pitanje kako svet funkcioniše zaokupljalo me je od malih nogu. Fizika je školi bila moj omiljeni predmet. Očigledno sam zbog toga kasnije upisao Moskovski institut za inženjersku fiziku. Fascinirao me je zadivljujući svet prirodnih. Prilika ne samo da se razume, već i da se svet promeni uz pomoć nauke, bila je jednostavno inspirativna. Međutim, uvek sam osećao nekakavu nedorečenost u suvim naučnim formulama. I što sam više dobijao naučna saznanja, jasnije sam shvatao neshvatljivost postojanja. Postojala je želja da stvarnost spozna kroz kreativnost. Stoga sam na završnim godinama škole prešao u poseban, književni razred.
Voleo sam poeziju. U njoj sam osetio neku posebnu metafiziku koja mi je omogućila da sagledam svet iz sasvim druge perspektive. U završnim godinama instituta slušao sam predavanja pravoslavnog filozofa i pesnika Vladimira Mikuševiča koji nam je držao fakultativnu nastavu. Njegova živa reč me je naterala da razmislim ne samo o tome kako svet funkcioniše, već i da počnem da tražim istinsku svrhu čoveka u svetu. Čoveka kao slike Tvorca. Duboka i moćna poezija Vladimira Borisoviča pokazala mi je dodatni put razvoja i shvatanja stvarnosti.
V. N: „Ako je mladost proleće, zrelost leto, starost jesen, a starost zima, šta je onda detinjstvo? Ono je proleće, leto, jesen i zima u jednom danu“, napisala je Marina I. Cvetajeva. Koje uspomene nosite iz detinjstva, da li se ono razlikovalo od detinjstva Vaše dece, čega najviše volite da se sećate? Zašto je važno ne izgubiti unutrašnje dete?
S. A: Detinjstvo je neverovatno vreme u životu čoveka. Dete dolazi na ovaj svet čistog pogleda, nezamućeno problemima odraslih. Ono je mali anđeo koji donosi radost drugima. Šteta što se uspomene iz detinjstva brišu kako odrastaju i obrazuju se. U bebi, kao u potpuno novom računaru, učitavaju se razni programi koji nisu uvek korisni i neophodni za istinsko razumevanje njegove svrhe. Stvaraju se granice i ograničavajuća uverenja koja onda utiču na ceo život čoveka. Kažu da svi „dolazimo iz detinjstva“, i sa tim se ne može sporiti. Meni lično pomažu uspomene iz detinjstva, kao da daju neku dodatnu snagu kada mi nije lako na srcu. Tako „radi“ moje unutrašnje dete. Veoma se dobro sećam kada su me roditelji tajno krstili, a imao sam samo četiri godine. U to vreme vlast nije odobravala odlaske u crkvu, zbog toga je u početku taj događaj za mene bio obavijen misterijom.
Sećam se neverovatne atmosfere hrama, sveća, starog sveštenika duge brade. Toliko sam bio fasciniran da čak nisam ni plakao i starac je, nakon krštenja, rekao mojim roditeljima da ću, kada odrastem, postati sveštenik. Ne znam u kojoj se meri obistinilo proročanstvo sveštenika, ali kada sam se upisao na pravoslavni Bogoslovski institut Sv. Tihona, istovremeno studirajući na Institutu za inženjersku fiziku, moji roditelji su se setili tog događaja iz dalekog detinjstva. Nisam postao sveštenik (ko zna, možda mi Gospod podari?), ali se družim sa mnogim sveštenicima i čak sam zajedno sa mojim duhovnim ocem objavio knjigu stihova o Bogu i veri. Zato se, kada posmatram svoju decu, radujem se i molim da odrastu kao dostojni ljudi i pronađu svoju svrhu u životu.
V. N: Kakva je uloga umetnosti u životu čoveka, kako se prepliću nauka i umetnost, kakve su veze između njih?
S. A: Čovek je tako konstituisan da voli lepotu i da ga privlači lepota. I on sam pokušava da stvara, jer je stvoren „po liku i podobiju“ Stvoritelja. Dakle, možemo reći da je kreativnost sasvim prirodna ljudska potreba. Međutim, nije uvek moguće majstorski stvarati bez dodatnog znanja. Ovde nauka priskače u pomoć. Zaista, nemoguće je izgraditi prelepu palatu bez znanja i složenih proračuna. Isto se može reći čak i za poeziju.
Živopisne slike i duboke misli koje stvaraocu dolaze zahtevaju, da bi se stvorilo pravo remek-delo, ozbiljan rad sa Rečju. Podseća na rez dijamanta koji ga pretvara u prelep brilijant. U poeziji, uostalom, treba da postoji harmonija i matematička lepota, jasan ritam, pravilne rime. Takav rad pojačava energiju stvaranja. Dakle, nauka i umetnost su, po mom shvatanju, dobri saveznici koji pomažu čoveku da se ostvari u ovom svetu.
V. N: Autor ste dvadeset knjiga, kada ste u sebi otkrili stvaralačku crtu, pamtite li šta Vas je inspirisalo da napišete prve pesme i priče? Da li se slažete sa opšteprihvaćenim mišljenjem da se pesnik rađa? Koje knjige su na Vas kao u detinjstvu ostavile najjači utisak i zašto?
S. A: Od detinjstva sam voleo da čitam. Mnogo sam čitao pošto je u sovjetsko vreme to bila jedina dostupna aktivnost za one koji su želeli da se razvijaju. Sada, gledajući današnje omladinske hobije, smatram da sam na neki način srećnik. Na kraju krajeva, čitanje knjiga, za razliku od gledanja živopisnih video zapisa, zaista razvija svest osobe. Osim toga, siguran sam da je knjiga umetničko delo, pažljivo se odnosim prema knjigama i sakupljam ih. Moja biblioteka – moj je ponos, moje nasleđe.
Ako govorimo o dečjim hobijima, onda mi se najviše dopalo čitanje naučnofantastičnih romana i kratkih priča. Na primer, pisac Aleksandar Beljajev je imao ogroman uticaj na mene. Inače, mnogo toga je predvideo u svojim knjigama. Na primer, čuvena „Zvezda kec“, koju je napisao teško bolestan i osiromašen, postala je prototip modernih orbitalnih svemirskih stanica. Smatram da su pisci neka vrsta proroka koji vide i oblikuju našu budućnost. U poeziji se to, takođe, vrlo jasno manifestuje. Imam mnogo omiljenih pesnika, od Puškina i Ljermontova do Jesenjina, Gumiljova, Baljmonta i nekoliko savremenih autora. Rađaju li se pesnici? Mislim da da.
Često moram da čitam stihove savremenih autora kada me zovu u žiri različitih pesničkih konkursa. Iskreno mogu da kažem da je među njima malo istinskih pesnika. Pesnički je dar posebna iskra Božija u čoveku. Mnogo je pesnika koji pišu pravilno poštujući pesnička pravila. Ali, bez „iskre“ njihovi u potpunosti gramatički ispravni stihovi liče da dobro napravljenu stolicu ozbiljnog proizvođača koja se nikada ne može pretvoriti u neku vrstu jedinstvenog kraljevskog prestola. Stoga se uvek radujem kada sretnem „iskru“ u delima autora početnika.
Možete i treba da radite sa njima, i da radite naporno da bi se iz „iskre“ razgoreo plamen. Kada sam bio u Puškinovom muzeju na Arbatu, video sam rukopise Aleksandra Sergejeviča. U njima je većina stihova višestruko precrtana i prepisana. Ovo je rad sa Rečju koji talenat pretvara u genija.
V. N: U knjizi „Na ivici ponora”, u predgovoru ste napisali „(…) Počeo sam da tražim od Svevišnjeg da otvori takav dar u meni – da mogu da pišem „da sagorim“. (…) Ispunjenje moje želje počelo je činjenicom da sam izgubio gotovo sve porodicu, uspešan posao, veliki novac, skupa kola, mnoge „prijatelje“, čak i zdravlje. Kako je to pisati „ da sagoriš“? Kada nas život (Bog) iskušava, čemu želi da nas nauči?
S. A: Pisati „da sagoriš“ – po mom dubokom uverenju, to je upravo sposobnost da se u sebi sačuva „iskra Božija“, o kojoj sam govorio gore. Činjenica je da ljudska duša u procesu života postaje grublja. Pojavljuje se mnogo spoljašnjih opni koje nameće „javno mnjenje“. Često se u razgovoru sa osobom stiče utisak da komuniciramo sa robotom koji na pitanja ne odgovara samostalno, već uz pomoć nekih eksternih društvenih algoritama. To nalikuje maskama. I puno ih je. Ponekad skineš jednu, a ispod nje je druga i tako dalje. Spoljašnji stereotipi, okviri i pravila duboko skrivaju dušu od spoljašnjeg sveta. A u poeziji je upravo duša najviša vrednost.
Šta je to „sagoreti“? Mislim da je to potpuno ogoljavanje duše pred čitaocem, to je ispovest bez samosažaljenja. Za to je potrebno imati hrabrost. Ne treba se plašiti gubitka spoljašnjeg, ponekad čak i gubitka svega. Samo gola žica može da iskri. I samo gledajući smrti u oči možeš da razgovaraš s večnošću. U poeziji se to odmah oseti. Čitaoca ne možete da prevarite. Videći obnaženu pesnikovu dušu i on sam, bar na kratko, skida maske. Postaje iskren prema samom sebi. I ovo nije iskušenje Svevišnjeg. To je uvid koji On daje onima koji ga traže. To je Put.
V. N: U pesmi „Približenje Boga“ nalaze se stihovi „Samo Svetlost Tvoje Ljubavi i blizine, sve zauvek menja“. Andrej Tarkovski je smatrao da nam je „život dat radi duhovnog rasta“. Da li Vam se čini da je vreme u kom živimo, ono koje čoveka oslobađa odgovornosti pred Apsolutnim smislom sopstvenog života? Da li je odsustvo duhovnosti globalni problem čovečanstva?
S. A: Andrej Tarkovski je moj omiljeni režiser, a inače, njegov otac je bio divan pesnik. Naravno, smisao života je u duhovnom rastu i razvoju svesti. Inače, čemu sve ovo? Da li čovek, zaista, živi zbog skupog automobila ili jahte? Siguran sam da nam je Svevišnji podario život za duhovni uspon ka Njemu. I putevi su pokazani. „ Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš Nebeski“ – rekao je Gospod, a apostol Pavle je rekao još konkretnije „Ugledajte se na mene kao što se ja ugledam na Hrista. Dakle, odbijanje razvoja neizbežno vodi degradaciji. I to jeste globalni problem čovečanstva. Stvaralaštvo, a posebno poezija, za mene je samo prilika da idem putem duhovnog razvoja i da pomažem drugim ljudima.
V. N: „Sve škrtiji i čudniji život je, kao plan u drugoj dolini, sa ekrana se gledamo, a mogli bismo uživo…“ napisali ste u ejdnoj pesmi. Savremene tehnologije donele su mnogo prednosti u komunikaciji, no zahvaljujući njima ili zbog njih ljudi su postali otuđeniji, ekran je zamenio komunikaciju uživo. Da li idemo putem o kom su pisali Haksli, Orvel i Zamjatin?
S. A: Da, kao što sam ranije naveo, pisci su neka vrsta proroka. I distopije Orvela, Hakslija i Zamjatina su javna potvrda toga. I upozorenje svima nama. Prelazak na digitalnu komunikaciju je opravdam samo u poslovnoj sferi i nikada ne može da zameni radost i mogućnost da jedni druge pogledamo u oči, čujemo živ glas. Iako komunikacioni alati mogu da, na primer, pronađemo zanimljive autore, što, naravno, ne može da zameni kasniju komunikaciju sa njima uživo.
V. N: Laureat ste mnogi značajnih nagrada u oblasti književnosti, a takođe i za veliku dobrotvornu pomoć ruskim piscima i promociju savremene književnosti. Kakav je Vaš odnos prema nagradama, kakav je njihov uticaj na Vaše stvaralaštvo?
S. A: Nagrade nemaju nikakav uticaj na kreativnost. Štaviše, nagrade ni na koji način nisu potvrda talenta. One su element promocije i reklame. Često se dešava da anoniman, veoma talentovan autor radi u nekoj provinciji nemajući mogućnost da objavi svoju knjigu. U našoj malo izdavačkoj kući „Серебро Слов“, koju vodim, pre nekoliko godina smo napravili poseban program podrške talentovanim autorima „Uspon“ gde tokom književnih konkursa prepoznajemo snažne pisce. Pomažemo im u objavljivanju knjiga, a takođe ih kandidujemo za književne nagrade.
Time autoru dajemo ulaznicu u „književni život“. I dalje, imajući knjige i neke nagrade, on sam pronalazi velike izdavačke kuće gde se „po odelu prepoznaju“, odnosno na osnovu postojanja neke slike i sada ona funkcioniše i razvija se bez naše podrške. Na taj način funkcionišu i nagrade u mom književnom životu, ponekad jednostavno skreću pažnju na poeziju sa strane „moćnih“ što nekad i pomaže, a piscima i izdavačima je pomoć neprestano potrebna.
V. N: Pored toga, redovni ste član Akademije ruske književnosti i Evropske akademije prirodnih nauka, akademik Ruske akademije prirodnih nauka, član Saveza novinara Rusije. Svevišnji je bio velikodušan prema vama, obdario Vas je mnogim talentima, šta smatrate najvećim uspehom u životu, šta treba da bude smisao života?
S. A: „U svemu bih da dođem do same suštine: u radu, u potrazi za putem, u nemiru srca“, rekao je jednom jedan od mojih omiljenih pisaca, Boris Leonidovič Pasternak. I ove reči su postale moj moto u životu. Postoji divna jevanđelska parabola o talentima, čija je suština, kako se sećamo, ako čovek ima talenat onda treba da ga razvija, ni u kom slučaju ne sme da ga zariva u zemlju. Zbog toga sam u svim oblastima, gde mi je bilo zanimljivo da se razvijam, a što je najvažnije – uspeo sam, išao sam napred. Tako sam tokom vremena imao nekoliko oblasti za aktivnost i razvoj, jer se ne može „neizmernost zagrliti“. Glavne su bile nauka i kreativnost. Kao što sam već naveo, ove oblasti ne samo da ne smetaju jedna drugoj, već u mnogo čemu pomažu i dopunjuju se. Posebno su mi pomogle da pronađem svoju svrhu u životu, a to u velikoj meri određuje njego smisao.
V. N: Za člana Upravnog odbora Moskovske regionalne organizacije Saveza pisaca Rusije izabrani ste 2012. Sa kakvim se problemima susreću književna udruženja u naše vreme, da li će knjiga opstati u štampanom obliku, koliko su mladi zainteresovani da uđu u svet književnosti?
S. A: Rad zamenika predsednika moskovske regionalne organizacije Saveza pisaca Rusije za mene je administrativni, ali pisci u društvu ne mogu bez toga. Stalno komuniciramo sa književnim udruženjima moskovske oblasti (a ima ih, inače, oko 150). Pomažemo održavanje regionalnih i okružnih književnih konkursa, izdavanje almanaha i kolektivnih zbirki autora. Glavni problem književnih udruženja je njihova izolovanost, koja ponekad dolazi i do potpunog odvajanja od života sredine u kojoj deluju. Često se ovo pretvori u „klub ljubitelja“, za koji su, avaj, zainteresovani samo članovi ovog kluba. Malo ljudi zna za takva udruženja, mladi tamo ne dolaze.
Pomažemo književnim udruženjima da efikasno rade sa lokalnim vlastima, osnivamo književne nagrade i konkurse, koji, zahvaljujući visokom statusu naše organizacije, podržavaju opštine. Ljudi se tako informišu o domaćim piscima, izveštavanje o njihovim aktivnostima u medijima privlači i mlade, što ne može a da ne raduje. Ponosni smo na jaka književna udruženja koja svake godine izdaju sopstveni štampani zbornik, organizuju kreativne večeri i prezentacije. Ja, lično, često dolazim na ovakve događaje da ih podržim, a efekat nije mali.
V. N: Da li ste imali priliku da čitate dela srpskih pisaca? Kako običan čovek u Rusiji reaguje na pomen Srbije?
S. A: Kao dete kada sam, kao i svaki dječak, čitao knjige o ratu, naišao sam na delo Mladena Oljače „Kozara“. Planinski venac, gde je delovao najveći centar borbe protiv fašizma, postao je simbol herojstva i hrabrosti Srba tokom Velikog otadžbinskog rata. Sećam se ove knjige. Naravno, pomenuću i Ivu Andrića i njegovu knjigu „Na Drini ćuprija“. Živopisni opis života u osmanskoj Bosni doneo je, s razlogom, autoru Nobelovu nagradu. U Srbiji ima mnogo zanimljivih i talentovanih autora. Pomenući Danila Kiša, Milorada Pavića, takođe i pesnika-ekspresionistu Miloša Crnjanskog.
Uopšte, mi u Rusiji smatramo Srbe braćom. Braćom po veri, duhu, kulturu, zajedničkim slovenskim korenima. Zbog toga uvek volimo i podržavamo braću i znamo da i vi nas, takođe, volite i podržavate. Na žalost, do sada lično nisam imao prilike da komuniciram sa srpskim piscima i zato me naš razgovor veoma raduje. Možda će on pomoći da se učvrste prijateljske veze. Otvoren sam za saradnju. Na primer, odavno se družim sa piscima iz Bugarske. Oni su nekoliko puta dolazili kod nas, a mi kod kod njih u goste.
Objavljujemo zajedničke dvojezičke zbornike. Ja, inače, veoma rado prevodim njihove stihove koje objavljujemo kod nas, a oni prevode stihove naših autora. Bilo bi mi drago ako bi se razvila tako dobra i plodotvorna saradnja i sa savremenim srpskim piscima.
V. N: Petoknjižje „Alfizika“ izašlo je ove godine. Običan čovek izbegava da čita naučne knjige jer su nerazumljive i izazivaju otpor.Prednost ovog petoknjižja je što se bavi ozbiljnim temama i studijama, a i sve je predstavljeno na jednostavan način kako bi čitaoci, kojima to nije profesija, mogli da razumeju. Koliko ste dugo radili na ovoj knjizi, do kojih ste naučnih otkrića došli?
S. A: Ova knjiga nije sasvim naučna. Više kao naučno-popularna. Napisana je ne samo za specijaliste i interesantna je mnogim običnim ljudima (bar mi tako kažu oni koji su je već pročitali). Na ovoj knjizi radim petnaestak godina. Od mladosti me je zanimalo kako funkcioniše svet, i koje je mesto čoveka u njemu.
Suvoparna naučna objašnjenja (koja, inače, ne dopiru do osnovnih uzroka, već uglavnom daju samo empirijske zaključke) nisu mi odgovarala. I odlučio sam da budem kreativan s naukom. Posmatrati svet očima pesnika i umetnika, a tek ponekad fizičara, matematičara i programera. I ovaj pristup je dao veoma neobične rezultate neobične rezultate. U stvari, to su metode za upravljanje stvarnošću zasnovane na naučnim istraživanjima. Štaviše, mnoge od ovih tehnika su testirane na nama samima.
Radeći na knjizi, uspeo sam da dođem do zanimljivih otkrića, na primer, da izvedem formulu za proste brojeve, na čijem se nizu, kako verujem, zasnivaju programski kodovi našeg univerzuma. Istražujući iracionalni broj „Pi“, pronašao sam u njemu šokantne informacije o svetu koju sam nazvao „Matrica Apokalipse“. Pored toga, iz formule prostih brojeva sam otkrio značenje poznatih „Teslinih brojeva“ 3, 6 i 9. Inače, Nikolu Teslu smatram najvećim genijem i posvetio sam mu veliku pažnju u knjizi. Tako da će mi biti drago ako se knjiga bude čitala i u Srbiji.
V. N: „Sve će biti dobro jer na tome počiva svet (Bulgakov). Da li ste saglasni? Na čemu počiva svet?
S. A: Ko sam ja da se sporim sa jednim od svojih omiljenih pisaca? Naravno „sve će biti u redu“! Ne može biti drugačije. Ponekad se čini da u svetu ima mnogo nepravde. U teškim situacijama ljudi padaju u depresiju i očaj. I tako bi bilo da nema Tvorca koji nas voli i vaspitava, ponekad „dopuštajući“ nevolje, ali na kraju uvek za naše dobro. I na tome je izgrađen naš svet. Samo to treba spoznati. Svojevremeno sam izveo formulu za izlazak iz takvih situacija i osmislio je u formi pesme. Njome ću i završiti ovaj naš intervju:
Ne tuži, anđele moj: sve ima svrhu!
Formula ova jasna je svima –
Ako veruje, uzrastajuć’ u duhu
Nesrećnik će svaki živeti vekovima!
Da život ne proživiš tek tako
Dostojan budi, onaj koji prašta
Sve je na korist: i teško i lako –
Tako duša živi, uzrasta!
Teško je, znam, izdržati treba
Sam kad te tuga sakrije pod skut
No, reći ću samo: sve je poruka neba
Vraćam se na odabrani put!
Sergej Sergejevič Antipov je rođen i živi u Moskvi. Godine 1997. diplomirao je fiziku metala na Moskovskom državnom institutu za inženjersku fiziku (MEFI) i završio postdiplomske studije na Institutu Kurčatov. 2012. godine izabran je za člana Upravnog odbora Moskovske regionalne organizacije Saveza pisaca Rusije.
Pre svega, Sergej Antipov je poznat po svom aktivnom radu u oblasti kulturnih i obrazovnih aktivnosti. Član je Saveza pisaca i Saveza novinara Rusije. Takođe, Antipov je redovni član Akademije ruske književnosti i Evropske akademije prirodnih nauka, akademik Ruske akademije prirodnih nauka, član Saveza novinara Rusije.
Sergej Antipov je 2015. godine bio suosnivač izdavačke kuće „Серебряные слова“ (Srebrne reči), osnovao je i upravlja Fondom za podršku štampanoj knjizi (Knjižni fond).
U raznim godinama odlikovan je zlatnom Puškinovom medaljom „Revnosnik prosvećenosti“ Akademije ruske književnosti, velikom srebrnom medaljom N. Gumiljova i zlatnom medaljom S. Jesenjina Saveza pisaca Rusije. Dobitnik je nagrade „Zlatno pero Moskovije“ (2012) i nagrade Roberta Roždestvenskog (2013).
Za visoko književno umeće, veliku dobrotvornu pomoć ruskim piscima i promociju savremene književnosti, Sergej Sergejevič Antipov je nagrađen Međunarodnom nagradom Unije Saveta UN za javna priznanja.
Redovno objavljuje u književnoj i naučnoj periodici. Autor je deset knjiga.
