„umirao sam ugušen svetlošću što je izvirala iz tvojih očiju
umirao ostavljen u tvojoj plavobeloj sobi
zauvek ostavljen u tamnom odelu sa crvenom značkom na reveru
čujem tvog oca na balkonu
mi komunisti imamo svoje dostojanstvo
limena tabakera puna okrunjenog duvana laka šibica na dlanu
zgužvani osmeh na licu
čuvali su me od usamljenosti od ludila
napolju je tama grickala crne tuje
pruga ispred tvoje kuće bila je hladna i jalova
voz je bio daleko
kruške crvenog lišća pretvoriće se u senke dugih nogu i noseva
umirao sam ugušen svetlošću što je iskrila na belim vitrinama
tvoje nove tvoje proklete sobe“
