U zvezdanoj noći
lelujaju dve senke,
njegova i njena.
Kao da me izdaju oči,
te dve senke su on
i sa njim neka žena.
Opijena lutam gradom
i pratim ih bez reči.
Posmatram ih kradom,
ali igru senki
ne mogu da sprečim.
Skoro neprimetno,
senke su se polako spojile,
i vrlo spretno
već tamnu noć
u još crnju mi obojile.
Došla sam u iskušenje
da im pridjem sasvim blizu.
Izigrao je moje poverenje
po stoti put u nizu.
Shvatam sve više,
nije me vredan.
Tako mi se bar čini.
Otišla sam što sam mogla tiše,
produžila stazom po mesečini.
Išla sam dovoljno dugo,
sve dok mi tamne senke
nisu postale dovoljno daleke.
Sanjivi meseče,moja tugo.
