Zaraženi sumnjom,
Plovimo morima beskonačne
Sujete.
Okupani izdajama,
Nekim starim, prastarim
Iznemoglostima,
Divimo se vlastitim plantažama
Narcisoidnih pucketanja.
Gledam te očima iz kojih
Kapa istina,
Dok mi prilaziš ko
Smrskanoj sklupturi u
Muzeju.
Kliziš pogledom po mojoj silueti,
A to me ranjava.
Natopila kiša sarkazam,
Pa se sad u blatu
Svojih misli valjamo.
Nije humana ova ludačka
Želja za kožom neotpornom
Jedino na strast,
Svaka molekula ima tvoj miris
I protiv je nas.
Zatočeni u tamnici očaja,
Nismo svjesni da jedno bi
Drugom mogli biti i
Šalica čaja…
