Sećanje na Milana Galića: Slavni golgeter iz doma za ratnu siročad

Milan Galić Gale, jedan od najboljih srpskih i jugoslovenskih fudbalera svih vremena, prve igračke korake napravio je u zrenjaninskom Proleteru. Mnogo posle Galića, iz gimnazije u koju je i on išao i ja sam otišao u podmladak Proletera, potajno maštajući da se, poput  Galeta, dokopam fudbalske slave. Trener nam je bio isti: Radojko Kolarov, poznatiji kao čika-Koča, čovek retkog gospodstva i neizmerne dobrote.

Galić i ja smo imali još nešto zajedničko: obojica smo navijali za Partizan. Samo, on zbog Bobeka i Miloša Milutinovića, a ja – zbog njih trojice. U crno-belom dresu se proslavio, međutim, samo on, jer je za dostizanje tih visina bilo potrebno mnogo više od ogromne želje kakva je bila moja i mnogih klinaca koji su, gledajući Galeta, sanjali da postanu fudbalske zvezde.

O njemu sam sve znao i pre nego što smo se upoznali prilikom jednog razgovora na davnom početku moje novinarske karijere. Tada mi je rekao da u fudbalu nikad nije imao uzora, u smislu da je hteo da bude nečija kopija, i da je stalno  i tvrdoglavo usavršavao „svoj dar dobijen od Boga“.

Gale je bio vanserijski i unikatan po mnogim od ključnih igračkih osobina, to je opšta ocena jugoslovenskih i stranih stručnjaka iz šezdesetih godina prošlog veka. Startan, po brzini ravan sprinterima na sto metara, čudesno spretan sa loptom, koja mu se „lepila“ za kopačke, najčešće lukaviji od rivala ispred gola i vrlo precizan u šutu obema nogama.

U vreme najveće slave, Milan Galić je bio jedan od najboljih napadača u Evropi i svetu. Zvao ga je i Real, ali mu u Madrid nije dao propis po kome su fudbaleri iz Jugoslavije (tada) u inostranstvo mogli tek sa napunjenih 28 godina.

Za državni tim je odigrao 51 utakmicu i dao 37 golova. Prosek za divljenje, za galeriju najvećih golgetera planete. Taj bilans bi bio još impozantniji da tadašnje vreme socijalizma nije odlikovalo i, strogo primenjivano, „patriotsko“ pravilo da naši fudbaleri koji nastupaju za strane  klubove ne mogu biti reprezentativci. A posle Partizana Galić je igrao, i silne golove davao, i u belgijskom Liježu i francuskom Remsu.

„Bio je kao tenk, najčešće nezadrživ u jurišu ka golu protivnika“, tako je Galića opisao njegov saigrač iz Partizana i reprezentacije Jugoslavije Milutin Šoškić Šole, svojevremeno i golman „tima sveta“. A njegov Zrenjaninac, takođe partizanovac i reprezentativac Radoslav Zaza Bečejac, rekao mi je i ovo: „Gale bi bio veliki i u današnjem vremenu, kao što je bio u svom, jer je bio vanserijski fudbalski znalac.“

Pitomac doma za siročad

Milan Galić je rođen 1938. u Starom Đurđevu kod Temerina. Najranije detinjstvo  obeležile su mu dve užasne tragedije: oca, koji je kao dobrovoljac iz Amerike prošao svu golgotu Velikog rata, nije ni zapamtio, a majku su mu, pred kraj Drugog svetskog rata, u Bosni zaklale ustaše.

Kao dete bez oba roditelja, živeo je u prihvatilištima za ratnu siročad u Kanjiži, Adi, Molu, Titelu, a na kraju te faze oskudnog života u Zrenjaninu gde je, kao četrnaestogodišnjak, i započeo svoju fudbalsku karijeru, svoj uzlet do zvezda.

Među malim domcima zapazio ga je Radojko Kolarov, čika Koča, predratni fudbaler zrenjaninskog Obilića i potencijalni reprezentativac, koji je, po završetku igračke karijere, bio vrlo uspešan u radu sa najmlađim fudbalerima. Njegovo fudbalsko dete bio je i pomenuti Bečejac, a stvorio je još nekoliko vrlo zapaženih igrača.

Zbog dobrote i pažnje kojom ga je obasipao, Gale je čika Koču smatrao drugim ocem. Upravo taj čovek je izmolio strogu upravu doma za siročad da Galiću dozvoli redovno treniranje u Proleteru, gde je pokazao retku darovitost. Potom mu je našao i porodicu kod koje je stanovao, da bi mogao više da se posveti fudbalu, a pomalo ga je pomagao i materijalno, kupujući mu nešto od garderobe kao i neke sitnice koje mladima puno znače.

Milan Galić je za prvi tim Proletera, jakog jugoslovenskog drugoligaša, registrovan pre nego što je napunio 16 godina. Uz posebnu dozvolu lekara. Tada je postao i član omladinske reprezentacije Jugoslavije i njen kapiten. Nakon serije sjajnih partija, u dvadesetoj su mu široko otvorene kapije Stadiona JNA, beogradskog hrama fudbala, gde su ga partizanovci dočekali kao „novog Zebeca“. Bilo je to u leto 1958.

Prethodno je bio na probi u Crvenoj zvezdi, ali su mu tamošnji „stručnjaci“ rekli da već imaju dosta takvih kao on. Kasnije mu je Zvezdin „mag“ dr Aca Obradović nudio kule i gradove za dolazak među crvene-bele i obećavao da će „izboksovati“ da bude proglašen za najboljeg igrača Evrope. Nije vredelo, Galetu je Partizan je postao topli dom koji dugo nije imao, i to je poštovao.

Reprezentativni debi iz snova

U dvadesetprvoj, 1959 godine, imao je debi u reprezentaciji Jugoslavije. I to kakav debi: selekciji Bugarske dao je gol u prvom minutu, tačnije, u 28. sekundi. S prvom dobijenom loptom silovito je uleteo u šesnaesterac i – zatresao mrežu. Njegov specijalitet bili su prodori sredinom terena, gde je odbrambeni bedem protivnika uvek najtvrđi.

Po toj osobini je, dosta kasnije, dobio naslednika u Johanu Krojfu, „letećem Holanđaninu“, za koga se govorilo da igra kao da je uključen na struju visokog napona. Gale je, inače, veoma cenio Krojfa za koga je jednom kazao da je „bio iznad svih igrača“ i da je bio fudbalski genije. Rečju „genije“ opisivao je još samo Miloša Milutinovića.

U podsećanjima na to Galetovo vatreno krštenje u dresu sa državnim grbom, uvek se setim zanimljivog podatka iz njegovog gimnazijskog školovanja u Zrenjaninu, tokom koga je bio osrednji po uspehu. U prvom polugodištu završnog razreda iz telesnog vaspitanja imao je samo – trojku! Ipak, na kraju godine ta trojka je prerasla u peticu, a na takvu odluku predmetnog profesora odlučujuće je, govorilo se, uticala činjenica da je Gale već bio jednom nogom u Partizanu i da su ga novine uveliko predstavljale kao novu zvezdu jugoslovenskog fudbala.

Iste godine peticu je imao još samo iz vladanja čemu je, nema sumnje,  doprineo domski „dril“, odnosno insistiranje na redu, radu i disciplini u toj ustanovi. Tamo su, u suštini, neposlušnošću smatrali i Galićevu opčinjenost fudbalom.

Upravnica doma Angelina Gina Kojić, poznata po materinskoj brizi za svu decu,  jednom je zbog toga zvala na razgovor njegovog starijeg brata Đorđa. Rekla mu je da je veoma brine Milanova ogromna zaljubljenost u fudbal, zbog koje je odlučio i da ode iz doma, jer, kako je naglasila, nije loš đak i mogao bi lepo da se posveti školovanju.

Godine 1960. Milan Galić je dao ogroman doprinos u dva velika uspeha „plavih“ – osvajanju drugog mesta na Prvenstvu Evrope (Kupu evropskih nacija) u Parizu i stizanju do zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Rimu, gde je nosio kapitensku traku.

U „Gradu svetlosti“ uspeo je, i to u izgubljenom finalu (1:2, nakon produžetaka) sa SSSR-om, da savlada slavnog Lava Jašina, što je za mnoge od najboljih svetskih golgetera ostao neostvaren san. „Lav je, onako visok i krakat, sav u crnom, na strelce delovao kao strašilo. Bio sam, naravno, presrećan kad sam mu smestio loptu iza leđa“, pričao je Gale posle meča na Parku prinčeva.

Bolno isključenje

U „Večnom gradu“ se, osim zlatnom medaljom, okitio i epitetom najboljeg igrača i prvog strelca turnira sa sedam pogodaka. Tri puta je bio koban za Bugare, a golove je davao i Egipćanima, Turcima, Italijanima, a onda i Dancima u pobedničkom finalu u kome je doživeo veliku neprijatnost: jedino isključenje u karijeri. Taj „slučaj“ je zanimljiva priča koja se završila saznanjem da mu je crveni karton ipak bio  dodeljen nezasluženo. Šta se desilo?

Galić je i meč protiv Danske počeo za njega uobičajeno: već u drugom minutu doveo Jugoslaviju u vođstvo. „Plavi“ su uskoro „podigli“ na 2:0, a u 37. minutu italijanski sudija Končeto Lo Belo je jugoslovenskog kapitena poslao u svlačionicu. Toj presudi poznatog arbitra prethodio je treći pogodok Jugoslovena, koji je on poništio zbog pasivnog ofsajda.

Strelac Bora Kostić se, zbog toga, ljutito ustremio na arbitra, a prvi je pred njega, onako kapitenski, u želji da ga smiri, stao Galić. Nastalo je „rvanje“  dva naša napadača, pri čemu je iznervirani Galić u jednom trenutku i opsovao Kostića zbog njegovog gesta.

Sudija Lo Belo, misleći da je psovka upućena njemu, naredio je našem kapitenu da napusti teren.

Ubrzo se saznalo da je Lo Belo psovku razumeo zato što ju je, nekoliko nedelja ranije, više puta čuo u Subotici gde je boravio na seminaru za sudije koji će deliti pravdu na OI u Rimu.

Italijanski arbitar je kasnije shvatio da je prenaglio, pa je Fudbalskom savezu Jugoslavije poslao pismo u kome se izvinio zbog strogog kažnjavanja našeg kapitena. Isto je učinio i kad je prvi put posle OI, na nekoj utakmici, sreo Galića.

Blistava 1962.  

Novi Galetov bljesak viđen je 1962. na Svetskom prvenstvu u Čileu, gde su „plavi“ osvojili četvrto mesto. Opšti utisak je bio da su mogli postići i više, jer je Jugoslavija imala sjajan tim u kome su, uz Galića, igrali i Šoškić, Durković, Jusufi, Šekularac, Dražen Jerković, Skoblar… Pravi majstori fudbala, kasnije potvrđeni i u sastavima glasovitih evropskih timova.

Iste te godine, zahvaljujući Galićevom golu, jedinom na utakmici, Jugoslavije je prvi put posle trideset godina pobedila Mađarsku. Prijateljski meč odigran je na Nepstadionu (Narodnom stadionu) u Budimpešti, a Gale je u sedamdesetom minutu pogodio mrežu domaćina.

Galić je svoju goleadu u srećnoj mu 1962. nastavio i u jugoslovenskom šampionatu. Tri najsjanija bisera u tom nizu bila su tri gola koja je dao Crvenoj zvezdi u pobedi Partizana od 5:0. Komentari novinara i prisutnih 55.000 gledalaca na stadionu JNA sveli su se na kratku rečenicu: „Galić je bio nezadrživ.“ Te godine, list „Sport“ ga je proglasio za najboljeg sportistu Jugoslavije.

Briselska rana  

Epsko vreme Galićevih igara u Partizanu završeno je 1966, posle osam godina u crno-belom dresu obeleženih sa četiri šampionske titule. A te 1966. Partizan je došao do finala Kupa evropskih šampiona u kome je, nesrećno i nezasluženo, poražen (1:2) od madridskog Reala. Stariji „grobari“, i ne samo oni, i danas tvrde da bi finalni ishod sigurno bio drukčiji da su crno-beli u jurišu na fudbalski krov Evrope imali spremnog svog najubojitijeg golgetera – Galeta.

Galić je nastupio u finalu, odigranom u Briselu, ali je na taj meč došao, kako se govorilo, „sa makarona“, odnosno posle osam meseci nošenja vojničke uniforme, dakle nedovoljno spreman za veliki izazov.

Pod reflektorima velelepnog Hejsela jasno se videlo da Partizanova desetka nije onaj ubojiti strelac pred kojim drhte rivali. Galić, jednostavno, nije bio Galić. U tome je, za mnoge, odgovor na pitanje zašto crno-beli u Briselu nisu postali prvaci Evrope. „Nemoguće je prežaliti taj poraz“, bila je česta Galetova rečenica posle tog istorijskog duela.

Posle kraha u belgijskoj prestonici, nastupio je i krah tog slavnog sastava beogradskog tima, čuvenih „Partizanovih beba“, možda najkvalitetnije generacije svih vremena u srpskom i jugoslovenskom fudbalu. Jedan za drugim u fudbalsku pečalbu otišli su najbolji iz ekipe koja se suprotstavila velikom Realu – Milutin Šoškić, Fahrudin Jusufi, Velibor Vasović, Vladica Kovačević, Milan Galić…

Nedorasla uprava kluba propustila je kolosalnu priliku da sačuva tim koji bi i narednih godina harao Evropom. Tim pre što su dolazak u Humsku već bili najavili neki od najboljih igrača u Jugoslaviji, poput reprezentativnog tandema krila iz OFK Beograda Samardžić-Skoblar.

Pečalba i kraj karijere

Gale se obreo u Standardu iz Liježa u kome je, prema očekivanjima, postao prva zvezda kluba. Za četiri godine s njim u sastavu Standard je dva puta bio šampion Belgije, dok je jednom osvojio nacionalni kup. Posle toga – „labudova pesma“: tri godine u francuskom Remsu, pa povratak kući, u Beograd. I odluka da, uprkos „punom džepu“, završi fakultet. Uspevši u tome ispoštovao je sveto pravilo iz domova za ratnu siročad: učenje pre svega.

Trenerski poziv ga nije privlačio. Samo je jednu godinu vodio  Proleter iz Zrenjanina, jer nije mogao da odbije poziv prijatelja iz grada na Begeju, gde je započeo svoju karijeru.

Diplomirao je prava, a potom je, sve do penzije, kao pravni savetnik radio u Fudbalskom savezu. U poznijim godinama fudbal ga je sve manje zanimao, čemu je uzrok bilo njegovo nezadovoljstvo lošim stanjem u našem najpopularnijem sportu koje je, kako to uvek biva, dovelo da pada kvaliteta u odnosu na onaj iz njegovog igračkog vremena.

Milan Galić je umro iznenada, 13. septembra 2014. u Beogradu. Iako Partizan, poput Crvene zvezde, ne proglašava zvanično svoje fudbalske legende, nema dileme da među najveće igrače crno-belih u njihovoj istoriji spada i Milan Galić Gale. Slavni golgeter iz doma za ratnu siročad.

Izvor: rts.rs