СЕБИЧНИ ЏИН
Свако поподне, кад су се враћала из школе, деца су ишла да се играју у џиновој башти.
Била је велика, дивна башта, са меком зеленом травом. Ту и тамо, по трави је расло цвеће, чудесно као звезде, а у пролеће би дванаест стабала бресака процветало нежним ружичастим и бисерним цветовима, док би се у јесен рађали богати плодови. Птице су биле по гранама и тако лепо певале да су деца престајала са игром да би их слушала. „Како смо срећни овде!“, довикивали су једно другом.
Једног дана врати се Џин. Био је у посети код свог пријатеља Корнуолског џина и задржао се пуних седам година. Кад прође седма година, он беше испричао све што је имао да каже, а није ни био много разговоран, па одлучи да се врати у свој дворац. Кад стиже, угледа децу како се играју у његовој башти.
„Шта ви овде радите?“ продера се он оштрим гласом, па деца побегоше.
„Ово је само моја башта“, рече Џин. „Свако то мора да схвати и нико, осим мене, не може да се игра у њој.“ И тако он око ње изгради високу ограду и постави натпис:
ПРИСТУП ЗАБРАЊЕН
Био је то веома себичан џин.
Јадна деца нису имала где да се играју. Покушала су да се играју на путу, али је он био веома прашњав и препун камења, а њима се то није свиђало. По завршетку наставе тумарала су око високе ограде и и причала о дивној башти о која се налазила унутра. „Како смо тамо били срећни!“, говорила су међу собом.
Тада дође пролеће и свуда се појавише цветићи и птичице. Једино је у башти себичног џина још увек владала зима. Птице нису хтеле да певају јер није било деце, а стабла су заборавила да процветају. Једном је један прекрасан цвет извирио из траве, али кад је угледао натпис толико се растужио због деце да се вратио у земљу и отишао на починак. Једино су снег и мраз били задовољни. „Пролеће је заборавило ову башту“ , узвикнуше, „и зато ћемо овде остати целе године.“ Снег је прекрио траву својим огромним белим огртачем, а мраз је сребром обојио сво дрвеће. Позвали су северац да их посети, па он дође. Био је увијен у крзна и завијао је по цео дан у башти рушећи димњаке. „Ово је предивно место!“ рече, „морамо позвати и град да нас посети!“ Тако дође и град. Свакога дана је по три сата падао по крову дворца, све док не би разбио већину црепова. И тада би потрчао по башти што је брже могао. Био је одевен у сиво рухо и дах му је био леден.
„Не могу да схватим зашто је пролеће толико закаснило,“ рече себични Џин, док је, седећи крај прозора, гледао своју хладну, белу башту. „Надам се да ће се време ускоро променити.“
Али пролеће и лето никако нису долазили. Јесен је своје златне плодове даривала свакој башти, али не и Џиновој. „Он је исувише саможив“, рече она. И тако је тамо увек била зима, а северац, град, мраз и снег играли су кроз дрвеће.
Једног јутра, лежећи будан у постељи, Џин зачу дивну музику. Тако је била умилна, да је помислио како то сигурно пролазе краљеви свирачи. То је, у ствари, била само мајушна сеница која је певала на његовом прозору, али он већ тао дуго није чуо птицу како пева у његовој башти, да му је то звучало као најлепша музика. Тада град престаде да плеше изнад његове главе, северац престаде да завија, а неки пријатан мирис допирао је до њега кроз отворен прозор. „Чини ми се да је пролеће коначно дошло“ рече Џин, па скочи из постеље и погледа напоље.
А шта је угледао?
Видео је предиван призор. Деца су се провукла кроз рупу у огради, па су седела на гранама стабала. На сваком стаблу које је могао да види, седело је дете, а стабла су била толико радосна што су се деца вратила да су процветала, нежно њишући своје руке над дечјим главама. Птице су летеле и радосно цвркутале, а цвеће је извиривало из зелене траве и осмехивало се. Био је то диван призор, само је у једном углу још увек владала зима. То је био најудаљенији део баште и у њему је стајао један малени дечак. Он је био тако мален, да није могао да дохвати гране стабла, па је ишао око њега горко плачући. Једно је стабло још увек било покривено мразом и снегом, а северац је дувао и завијао изнад њега. „Попни се, дечачићу!“ рече стабло, и сави своје гране што је више могло, али је дечак био исувише мален.
И Џиново се срце разнежи док је гледао напоље. „Како сам био себичан!“ рече он, „сад знам зашто пролеће није хтело да дође овде. Попећу тог јадног дечачића на врх стабла, срушићу ограду и моја ће башта постати дечје игралиште од сад па заувек!“ њему је заиста било веома жао због онога што је урадио.
Тако се он спусти низ степенице и нечујно отвори врата, па изађе у башту. Али кад су га деца видела, толико се уплашише да сва побегоше, а у башти опет завлада зима. Само дечачић није побегао јер су његове очи биле толико пуне суза да није видео Џина како долази. А Џин му се прикраде, подиже га нежно и стави на стабло.
А дрво се одмах расцвета, птице долетеше и зацвркуташе на њему, а мали дечак рашири руке, обави их око Џиновог врата и пољуби га.
А кад су друга деца видела да Џин више није зао, вратише се трчећи, а са њима је дошло и пролеће. „Ово је сада ваша башта, малишани,“ рече Џин, па узе једну огромну секиру и сруши ограду. А кад људи у подне пођоше на трг, угледаше Џина како се игра са децом у најлепшој башти коју су икад видели.
Деца су се играла цели дан, а увече дођоше да му пожеле лаку ноћ.
„А где је ваш мали друг,“ упита он, „дечачић ког сам попео на дрво?“ Џин је њега највише волео зато што га је пољубио.
„Не знамо,“ одговорише деца, „он је отишао.“
„Реците му да сутра свакако дође“ рече Џин. Али деца рекоше да не знају где он станује и да га никад раније нису видела, па се Џин ражалости.
Свако поподне, после школе, деца су долазила да се играју са Џином. Али нико више није видео дечачића кога је Џин волео. Џин је био веoма љубазан према свој деци, а ипак је чезнуо за својим малим пријатељем и често га је спомињао. „Како бих волео да га опет видим“, говорио је.
Прођоше године, и Џин остари и ослаби. Није више могао да се игра, па је седео у великој наслоњачи посматрајући децу како се играју и дивећи се својој башти. „Имам много лепог цвећа,“ рече, „али деца су најлепше цвеће.“
Једног зимског јутра, облачећи се, погледа кроз прозор. Он више није мрзео зиму, јер је знао да тада пролеће спава и да се цвеће одмара.
Изненада је зачућено протрљао очи па се загледао. У најудаљенијем углу баште једно је дрво било сво у лепом белом цвату. Гране му бејаху златне, сребрно воће је висило са њих, а под дрветом стајаше мали дечак ког је волео. Џин се веома обрадова и истрча у башту. Похитао је преко траве и пришао дечаку. А кад му се приближи, лице му се зацрвене, од срџбе, па рече: „Ко се то усудио да те повреди?“ јер, на рукама малог дечака бејаху трагови крви, а трагови крви беху и на мајушним ногама.
„Ко се усудио да те повреди?“, узвикну Џин. „Реци ми, па ћу узети свој велики мач да га убијем.“
„Не,“ одговори дете, „ово су ране љубави.“
„Ко си ти?“ рече Џин, а неко чудно поштовање га обузе, па клече пред дечака.
Дете се насмеши Џину и рече: “Пустио си ме једном да се поиграм у твојој башти, а данас ћеш ти поћи са мном у моју рајску башту.“
А кад то поподне дотрчаше деца, затекоше мртвог Џина под једним дрветом, свог обасутог белим цветовима.
