Vidiš, kad primete da te nema,biće kasno za one progutane reči. Zevaće na svakoga ko na tebe liči u nadi da ćeš ih čuti tamo gde si. Postidelo se kandilo na zidu njihovog srama. Dok si bio sa njima, tvoj smeh im je sekao uši. Držali su ih na dlanovima i pljuvali u njih. Smetalo im je jer si se uvek smejao kad nije trebalo. Sada smehom pokušavaju da te vrate, ali im izmičeš. Pustili bi oni tebe da nisi i nju odveo, beše im nekako mila. Pričalo je selo da je najlepša, a ona rosu prezrela i livadu ulicom zamenila, reč lavežom i slobodu ropstvom. Vreme je zarobilo i tebe i nju. Ostali su glodari čiji se zubi sami grizu, ostali da svedoče o slučajnom izboru sudbine. Zašto se preispituješ? Trebalo je da odeš! Kratko ostaju oni što načnu tortu pre nego što dođu gosti, oni što kažu „slava mu“ dok se horski čuje „Bog da mu dušu prosti“, oni što žele nju, a ne vole njih, što se gromoglasno smeju dok se drugi podsmevaju. Idi, samo ne zaboravi…
