DŽELAT
U starim vremenima postojala su sasvim određena lica na poslu dželata. Razume se, takav je isprva imao godinama da radi kao spoljni saradnik, pa tek ako se pokaže izuzetno dobro, a sve dotle pla- ćen po glavi stanovnika. Doduše, za raš- četvoravanje sa prethodnim žigosanjem i bičevanjem na točku lepu je svotu mo- gao da uzme (s tim što je te društvene obaveze imala platiti porodica raščereče- nog i uopšte tretmanu podvrgnutog), ali šta mu je to vredelo, siromašku, kad ne ide staž, nema osiguranja, nema ničeg.
A biti dželat, kad se zrelo razmisli, nije neki siguran posao. Većinom čoveka mrze i rade mu o glavi bez obzira na sva njegova zalaganja, i što se trudi da u svom poslu bude prilježan, i da osvetla obraz, i opravda ukazano mu poverenje, pa čak i prekovremeno spreman da radi ne bi li povećao produkciju, i rešio što više predmeta, i izbegao nagomilavanje posla, i beležio ogromne uspehe na polju delatnosti. Verovatno stoga i nije preži- veo nijedan dželat iz tih vremena. (Videti pod „Vek, Srednji“). A trudili su se, još kako. Bile su to prave porodice dželata, i to se zvanje prenosilo sa oca na sina, izuzev kada je sin bio ćerka pa se moralo pobočke u porodicu, ka stričevićima. Ali, to su bile ljudine. Takav je još u trećoj godini morao da vežba, pa mu iznesu nekog feudalca koji se mnogo zamerio vladaru, ili neku drugu oblast delanja, a mališan se zalaže, malom sekiricom, pa onda otac dođe i pomazi ga po kovrdža- ma, pa kaže: „Fino je, sine, idi sad da učiš gde zeka pije vodu a tata će da posvršava šta je ostalo“. Ali, svejdno, šta god dželat radio – njega niko ne voli, nego svi tvrde da prilikom mučenja pod- vrgava građanstvo i torturi, i posle pri- menjuju na njega čak i sam ostracizam, što je izazvalo tugu kod dotičnih i odre- đenu sklonost izumiranja koja se neko vreme prenosila s kolena na koleno, a potom ni tako.
Zoran Stanojević
