spot_img

Satirična priča RATKO DANGUBIĆ

RATKO DANGUBIĆ
PRIVIKAVANJE

Trgao se sa osećanjem da se dogodilo nešto strašno. Kao da je u snu dolazio do njega konjski topot. Trgao se, iskrivio usne. Nije mogao odmah da shvati kakav je ono bio prasak. Navika koju je davno stekao kao obaveštajni oficir, primora ga da ostane na nogama. Nije bio svestan ni gde je, ni kakva se stvar događa s njim. Mirisalo je na lekove, i na alkohol, na jasmin, a zavijala je i sirena. Neko je, u polumraku, tiho pevao bez muzike.
Nalazio se u Domu za stara lica sa dnevnim boravkom; laknulo mu je kada se pribrao.
Prijavio se za ovaj vid ubijanja vremena. Satirala ga je samoća.
Tako, posle ručka, ume da zadrema u fotelji. Prasak je nastao, uzdahnu, od otvaranja boce sa penušavim pićem; neki trgovac nekretninama, Milorad je proslavljao sedemdeset i osmi rođendan. Ponekad ljudi prenose svoj ukus i svoje običaje drugima, pomislio je. Nazdravio je i sam slavljeniku, u boci je bilo pića za njih petroricu, koliko ih je ovde i ostalo danas. Miloradu je u služenju pomagao Nikola, stolar. Izvinio se, mora da krene po unuku ispred gimnazije u Njegoševoj. Sin mu radi kao lekar u Vojnoj bolnici, snaha kao ginekolog u Narodnog fronta, jure za svojim idealima; a para, nespretnosti i nervoze, rekao bi ovaj isti Milorad, nikada ljudima nije dosta. Povremeno je s unucima, ali oni veći deo dana provode u školi. Kada je krenuo iz Doma na sredini Krunske, ulica je zvrjala prazna, bez auta i ljudi. Voleo je da se vraća između pet i šest, da korača i prebira po uspomenama iz dana provedenih po ambasadama, da razmišlja kako je mogla da se izbegne Alchajmerovu bolest kod njegove pokojne Darinke. Njihov salonski stan, u kome sada živi sa sinom i snahom Jelisavetom i unucima, ovde u Prote Mateje, nije daleko i deo puta do gimnazije u Njegoševoj, i natrag, prevali gotovo uvek sam. Podsetio je sebe da mora i da ispraznii sanduče sa poštom. Pretrpano je predizbornim obećanjima partija i reklamama. Snahi je krivo da se ovolike pare bacaju na laži i papire, a kada su novac skupljali za inkubatore za porodilišta, tada su oni prosili i kukali po svetu i firmama, a partijske glavešine su se pravile nevešte. Tih dana su stizali i porezi, računi za telefon, zakup grobnih mesta, struju i kiriju. Preko puta muzeja Nikole Tesle je niz kontejnera, zastade da se odmori. Pogled mu ode, nesvesno, put njegove ulice i stana. Ima vremena da stigne po unuku, polako, i da se ovuda vrati.
Ciganka, pored koje je bilo dete u gotovo rasturenim crnim kolicima, rila je štapom po kontejneru, a starija devojčica uz nju je uzvikivala: „Daj, daj.“
Ne osvrćući se, Ciganka je iz kontejnera uznemirenom detetu pružila crvenu lutku. Uplakano dete je poskočilo, videlo se da se obradovalo. Nasmejao se i sam, uzdahnuo doboko, i nastavio put, bez ikakve zadnje misli.
Život je zagonetna stvar. Nekada je i on verovao da je za sreću dovoljno malo.

Deana Sailović
Deana Sailovićhttps://deanasailovic.wordpress.com/
Satiričar, autor tri knjige “Princeza na zrnu razuma” , “Elektronska ispovedaonica” i "Koji sam ja meni idiot". Priređivač knjige "Žena i aforizam". Član Udruženja književnika Srbije, Društva književnika Vojvodine i Beogradskog aforističarskog kruga. Urednik satirične redakcije na Pokazivaču.