Pod brdom
Bauljam po mraku . U stanu nema struje. Pomrčina je i u komšiluku. Tmina je progutala celu zgradu. Na stepeništu i u svetlarniku mimoilazimo se tiho, zviždeći. Javljamo komšijama da prolazimo, da se ne sudarimo. Dobro dođe i utisak koji ostavljamo. U mraku se naši zvižduci čine kao put pravoverja Ideji. Ni u susednoj zgradi se ne vidi prst pred okom. Kao i u celoj ulici. Struja je isključena u gradu. Potrebnija je na drugom mestu. Tamo na brdu. Mi to znamo. Ponosimo se što doprinosimo na taj način.
Žrtvujemo se još više. Odrekli smo se plata. Penzije se ne isplaćuju. Ionako ih ne koristimo racionalno. Rasipamo ih. Sada neko pametniji ume da ih rasporedi. Vredniji da ih iskoristi. Tamo na brdu.
Da ne bi dangubili – radimo. Ali, ne kao do sada. Isprazno, bez cilja. Bez Ideje! U našim rukama lopate su puške, cement municija, žuljevi ljute rane. Naš boj se bije izgradnjom! Zidanjem nečeg što će nam pokazivati pravac. Podižemo svetionik za sva vremena. Tamo na brdu.
Srećni smo da tako saučestvujemo sa Njim. Ponosni što smo savremenici. Zahvalni što nam ga je proviđenje poslalo. Gordi na Njega, našu zvezdu vodilju. Ozareni, da baš tu, iznad grada uvek možemo da vidimo putokaz. Tamo gde je sva energija, ne samo električna, tamo gde je sve što vredi, ne samo novac.
Upiremo pogled, ponosni na spomenik koji smo isklesali. Njemu u čast i zahvalnost. Nama na ponos i diku. Sija, svetli, obasjava! Ispunjeni stojimo ispod brda. U senci!
