SORABIJA
Bili smo velika država, od Jardara do Troglave planine, i živeli smo na tom prostoru u bratstvu i jedinstvu, jer se u prethodnim ratovima nismo uspeli istrebiti. I ko zna da li bismo se i kada opametili i uvideli koliko smo nezlobivi bili, da inoplemenici s Juga nisu na nas bunu podigli, ustanak, jebote, u naopakom stremljenju da se od nas odvoje. Šizmatici sa Zapada, istog plemena, naša braća, takoreći, njihove partizanske odrede proslaviše kao blagosloveni znak i Start za davnašnju, sopstvenu istorijsku šansu. E tada nam je, kao teletu na livadi, puklo pred očima gde smo i s kime hleb delili, i slobodarska krv slavnih nam predaka proključa u nama.
Ponovno rođeni, uglavnom jednosložni, stadosmo zbijati redove i u zborove se okupljati, da saslušamo predvodnika i vidimo šta nam je činiti. A i nije lepo da sve bude onako kako oni hoće, valjda se i mi tu nešto pitamo – razmišljali smo – ono, jeste da nas smatraju „barbarima“, mada nas akademija uverava da smo se pre njih stuštili preko Dunavo, kao avangarda (njihova tvrdi suprotno), i jeli, civilizovano, viljuškama, za koje ni čuli nisu, a može biti da smo, sudeći po jednom Viru, i najstarije pismo imali, koje se zagubilo na raskrsnici puteva – a to što pišaju u Savu a da nam ceo prestoni grad tu vodu pije, druga je pesma, nismo ni mi od juče, i tek ćemo videti čija majka crnu vunu prede. Oduvek su nas ti fićfirići iza leđa potplitali, i po očima im se vidi da su drugačiji.
Inostranci su u čudu zagledali naše platforme i referendume, i sklonost da jurišamo za pravdu, a zli jezici, savetodavci i osvedočeni plaćenici, špijuni, i ostali nakaradni elementi, kakvih je uvek i svuda, pokazivali su nam kao nedorasloj deci na mapi gradove brojnije od naše tvorevine, i tvrdili da samo jedna imbecilna generacija može Iliriju da rasturi, i da je bolje da trpimo komšije, ma kakve da su, nego da se posle, usled daljeg raslojavanja, među sobom bijemo.
Mirotvorac sa Severozapada, dostojanstveno ozbiljan, trseći se kulturom i civilizacijom, i razumom, prodavao nam je muda za bubrege i nudio konferencijsku podršku i neke fascikle, tapšući nas po ramenu, unapred za sve kriveći nas, odmahujući rukom na naše upadice: sme li se znati da li mu je ćaća ratovao na ovim prostorima i nisu li ga „oni drugi“ kao oslobodioca dočekali? Čak se nađoše i ovdašnji gulanferi, koji ga podržaše, s golom namerom da društvenu svojinu pretvore u privatni kapital, kako bi bila u sigurnijim rukama.
Na plenarnoj sednici naših najumnijih glava, napokon, odlučili smo da sa svima raskrstimo. Pa sablja im, sablja nam. Ne možemo ni mi biti drugačiji do ono što jesmo. Pa ako treba, uz Božju pomoć, da ginemo za slobodu i sve naše zemlje, ginućemo, i ratovati, jašta, vojevati, ali da baš sve bude onako kako oni hoće: e to tako sigurno je da ne može biti. Imamo i mi dušu i ponosa, a borili smo se i protiv malo jačih: kačenje sa nama još nikome dobra donelo nije. I samo ako do kraja u ovakvom raspoloženju svi i ostanemo, biće „Bože mili, čuda velikoga“ – namestićemo im dandala na mesto i poslati ih tamo odakle su i došli.
