ZVEČKA
Sve je počelo sa onom zvečkom.
Doneo neko bebu, niko se posle nije mogao setiti koje to bio. Ali je beba toliko zavolela zvečku da je nijedna igračka više nije zanimala.
Kad je i sam video da je prerastao zvečku, bivša beba a sada odrastao čovek, lupao je bilo čim drugim udarajući u bilo šta drugo. Kasnije je počeo da pravi selekciju predmeta i bića, ali je i dalje najradije lupao.
Time se i kao đak najviše pročuo. U amaterskom kulturno-umetničkom društvu postao je slavan bubanjdžija. Nastavio je time i profesionalno da se bavi. Najpre kao potkivač i kovač, ali počelo je sve više da mu se sviđa lupanje sa drmanjem.
Kao političar koristio je svaku priliku da nešto lupne. I da pri tom drma narodom. To se od njega redovno i očekivalo.
I kad je stradao u saobraćajnoj nesreći, niko se nije toliko iznenadio. Znalo se da će mu neko lupanje doći glave. Auto je bio potpuno slupan.
Ali ono što se posle događalo, nisu baš svi očekivali. Lupao je i kad je sahranjen. Udarao je iz sve snage u mrtvački sanduk. Žalio se na mnogo toga, ali mu je najviše, govorio je, smetao mrak.
Ništa nisu pomogla ni uveravanja da je i ovamo mrak i da ne vredi da ga zbog toga otkopavamo. Nije prestajao da lupa. Trajalo je to sve dok sanduk nije sasvim istruleo.
Sad se udaranje u sanduk više ne čuje, ali se njegovo lupanje oseća. Ovi česti zemljotresi, kojih ranije nikada nije bilo u ovom kraju, od njega potiču. Ponekad nas to, bogami, dobro prodrma.
A sve je počelo od one obične zvečke.
Milen Milivojević
