MILAN TODOROV: SRPSKI BOZON
U budućnosti će svako imati svojih pet minuta. Zahvaljujući mašini koju sam, posle dugog i mukotrpnog eksperimentisanja, konstruisao. Najprostije rečeno, sprava funkcioniše na principu električnog punjenja neutrošenih božanskih čestica. Takozvanih Higsovih bozona.
Pošao sam od toga da je svaka stvar na svetu, pa i čovek, načinjena od božanske čestice.Tih čestica za stvaranje svakog posebnog čoveka ima bezbroj. Zato se nikad ne potroše sve. Da bi se preostale čestice iskoristile za usavršavanje ljudi, potrebno je sve dostupne podatke o konkretnom čoveku uneti u mašinu. Ona potom, zahvaljujući sada već dostupnim i preciznim genetskim mapama čovečanstva, odradi sve ostalo. Odabrani čovek dostiže svoj poslovni, emotivni i ljudski maksimum u narednih pet minuta! Ni sekund duže.
Na žalost, za sada, ne vidim način da se pozitivno dejstvo mašine produži na ceo život. Ali, možda to ne bi ni bilo dobro.
Elem, pođimo redom.
U nameri da patent prvo zaštitim, pa zatim predam na upotrebu srpskom rodu, uputio sam se u Srpsko patentno društvo. Na ulicama je bilo mnogo sveta. Svi su nekud žurili. Kao da će prvi put biti smak sveta. Na televiziji su od jutra najavljivali za popodne nekakvo pomračenje. Uma ili Sunca? Nisam se trudio da shvatim, jer im ništa ne verujem.
Patentno društvo je velika siva zgrada. Iznad njenih ulaznih vrata kočoperi se sova ušara, izlivena u gipsu. Tradicionalno znamenje mudrosti.
– Šta imaš? – upita me činovnik koji je vrlo poslovno bio nagnut nad kompjuter.
Otpakovao sam kutiju i upitao gde je slobodna utičnica da bih startovao svoj čudotvorni uređaj. On iskopča kompjuter na kome je, tek tad to videh, pedantno proučavao najbizarnije tehnike u sado-mazo pornićima.
Dok sam raspakivao svoju mašinu, još kratko se batrgaše tri ribe i neki Crnac na ekranu.
Zamolih ga da mi, pokaza radi, kaže svoje ime i prezime.
– Sredoje Jovanović – procedi kao da plaća kaznu za prekršaj.
Uštekana sprava poče da krklja. Činilo se da povraća.
Sredoje Jovanović me je gledao sumnjičavo.
– Potreban joj je kratki period aklimatizacije na vašu sredinu – rekoh.
Doista, posle samo nekoliko sekundi aparat poče da radi najnormalnije i ubrzo izbaci podatak da je Sredoje Jovanović, čije generalije sam uneo u mašinu – upravo postao upravnik Patentnog zavoda.
Na pet minuta!
Potapšah ga po ramenu.
– A sada, upravniče – rekoh mu naglašavajući njegov novi položaj – sada kada je došlo Vaših pet minuta, možete da ih iskoristite na dobrobit srpskog društva i, kako su to naši stari govorili „polzu čovečanstvu!“
Novopečeni upravnik značajno pogleda u poprsje koleginice koja se takođe naginjala nad kompjuterom.
– Može i to – namignuh mu – ali zečji, Sredoje, zečji!
Njemu zaigra brk od nenadane sreće.
Koleginica se sada već uspravila i isprsila se za još jedan broj „push up“ grudnjaka.
Sredoje je odmeri pa joj očinski reče:
– E moja Dušice! Sreća tvoja što sam ja čovek na svom mestu, uzoran suprug i roditelj. Inače bih ti pokazao šta je mobing na srpski način!
Zatim uze olovku i zapljunu joj srce.
– Kako se zove genije koji je izmislio ovu božansku napravu?
Rekoh mu svoje ime.
– A patent?
– Zove se „SRBIJA JUČE DANAS I SUTRA“.
I objasnih mu da postoji samo jedna opasnost. Ime osobe koju podvrgavamo tretmanu preostalim božanskim česticama ne sme se ispisati unatraške. Jer, tada, po principu sotonske čestice, toj osobi, sve krene naopako.
Novi načelnik beše van sebe od ushićenja.
Odmah naredi Dušici da me odvede do dosadašnjeg upravnika zavoda.
Ovaj nas dočeka sa, kako se to kaže, repom na leđima.
Jer, upravo je saznao da je zglajzao. S njim se nije moglo ništa uraditi.
Pogledah na ručni časovnik. Srećnom Sredoju Jovanoviću preostalo je još dva minuta uživanja u neočekivanoj slavi. Trebalo je požuriti.
Kad sam se zadihan vratio u njegovu kancelariju, zatekoh ga kako grozničavo unatraške ispisuje imena: DUŠICA, pa TOMISLAV NIKOLIĆ, IVICA DAČIĆ, ČEDOMIR JOVANOVIĆ, ALEKSANDAR TIJANIĆ, HILARI KLINTON, HAŠIM TAČI i još mnoga koje nisam poznavao. Među njima i moje. Ponekad bi pogrešio i sočno opsovao Dušicu.
Srećom sledećeg trenutka sprava zacrvrča i upali se crvena lampica koja je označavala da je upravo isteklo Sredojevih pet minuta!
Trenutak potom, sve je opet bilo na svom mestu. Sredoje Jovanović je bio onaj stari, nadrndani državni činovnik.
Zamolih ga da mi udari pečat na registracioni list za novi patent.
– Kad na vrbi rodi grožđe – reče. – Nedostaje ti uplatnica za zaštitu sova ušara!
Videh da je u pitanju čist inat.
Jer, kad se to neko u ovoj državi još pozivao na mudrost? Makar to bila i mudrost sova?
Pre će biti pronađen lek protiv raka!
Tako se vratih kući neobavljena posla. Iz frižidera uzeh konzervu pilećeg parizera i načeto pivo od juče. Iz konzerve zamirisa na mokro perje, ali pivo je bilo skroz u redu.
Ah, šta mari, rekoh sebi. Uključiću božansku mašinu i iskoristiti svojih pet minuta! Posle svega što sam danas doživeo, to mi je potrebno kao melem na ljutu ranu.
Zatim uzeh papir, hemijsku i ispisah: ĆIVONAVOJ EJODERS.
