ČERUPAČ
Nije danas lako biti neko, a bogami nije lako biti ni niko. Toliko se toga nakotilo da živ čovjek ne zna gdje je jača konkurencija. A da je jaka
jeste. Posla ni iz glave, pogotovo poštenog. Tako da redovno kopam po „Oglasima“ za onim spasonosnim polujavnim pozivom: Traži se . . . takav i takav. K’o da se ne daj bože izgubio.
Ne znam ni sam šta sve nisam počinjao da radim i gdje se sve nisam bruk’o čekajući onaj pravi posao pomoću kojeg ću preko noći da riješim sve svoje probleme, koji, mada nerado to moram da priznam, nisu mali. Dovoljno je da vam kažem da radim u državnom preduzeću. Kad bih skupio sve svoje probleme u jedan problem bio bi to u najmanju ruku jedan giga problem, problem nad problemima, problem neviđen na ovim prostorima koji su u svijetu jedino i poznati po problemima. U takvoj ludoj konkurenciji meni je zapalo da rješavam svoj slučaj. Sve do jednom. . .
I onda jednom u „Malim oglasima“, tamo gdje ga nikad ne bi’ očekiv’o, bar dvostruko sitnijim slovima od normalnih slova tražio se „Čerupač“.
U početku sam loše procjenjivao svoje šanse misleći: ako u ovoj zemlji ima ikoga, onda ima čerupača, gdje ću ja ovako nespreman, pošten,
gotovo pa intelektualac. . . Te nije za mene čerupanje, te ima drugih mlađih, boljih, jačih, bržih, spremnijih. Ali ne da mi đavo mira. Pozovem telefonom, javi se promukao ženski glas. Kaže dođi tu i tu, tad i tad.
I odem ju tu i tu, tad i tad.
Kuća.
Ne liči baš na farmu živinčadi, prije da liči na malo veći kafić. I vise neke lampe, crvene . . . ne podsjećaju me baš na one koje sam gledao preko televizije i koje se, valjda, koriste u čerupanama. A i mrak se gotovo uhvatio, ja naivan, nešto kontam, nije baš najbolje vrijeme za čerupanje. Slabo se vidi.
Zaboravih reći da se ja u životu i nisam baš pretrg’o čerupajući. Možda jednom, dvaput, a i te su već dopola bile očerupane, i to starije koke, bezperjašice. I vratio bi se ja kući, ali tjera nevolja, nema se. A i čudno neko ime čerupane, ili prije nekakva skraćenica. . .
FAK JU.
Ranije su se čerupane zvale, „Koka“, „Perutnina“, „Batak“, tako da i najveći beter zna gdje je doš’o , a sad… Nekako skontam da je to FAK JU sigurno skraćenica od: FArma Koka JUgoslavija.
Odvažim se, pozvonim. Izađe gazda. Te, dobro veče, te, dobro došli. . . te zavede me u nekakav mrak, u mraku samo nekakva šipka osvijetljena nekakvim fenjerom. Kontam, to je prijemna kancelarija, tu se sto posto ne čerupa, odmah se vidi da nije to čerupana.
A neka sumnja kroz mene mili, pobjeg’o bi, ali trebaju mi pare.
Pa onda, nastavi on, ako nisam upoznat koke su iz Rumunije, iz Moldavije, ima i ukrajinskih koka, čak i ruskih, prva klasa. . . samo nema naših.
Sumnjivo mi, bio jedan što je ranije čerup’o u „Piladari“ u Srpcu, raspitiv’o se ja kod njega prije nego što ću ovamo, i on mi reče da koke
dolaze ili iz Ptuja ili iz Varaždina, ili su, eventualno, domaće, srbačke. Odakle sad iz Moldavije, Ukrajine, nije valjda da smo toliko
propali da nemamo domaćih koka. A nekada smo se dičili domaćim kokama, te nisu masne, te su čiste, te imaju najbolje batake, te dobru trticu. . .
Kontam, neka je prevara. Ajde bar da upitam koliko je čerupanje po satu. Kad on reče sto maraka umalo da me strefi šlog. Mislim ja: „Au Boga ti, što je dobro plaćeno!?“. . . a u sebi kontam: „Bježi Jovane, Jovo jedini sine, ovdje mora da se obrće kakva droga, nadrljaćeš k’o žuti.“ Koja će ti budala dati sto maraka za čerupanje po satu. Onaj iz Srpca što je deset
godina čerup’o, manje više sve dok je mog’o čerupat, em šoferčina, em brz, em jak u rukama, imaš ga šta i vidit, . . . i . . . jedva dvije marke po satu, a ja šaka jada, sto maraka, ta mene bi milicija uhvatila dok si reko keks, ma ne bi stig’o ni jednu stariju već očerupanu očerupat’. Pogotovo šta naša milicija i ne hvata druge nego ovakve k’o što sam ja. Nečerupače.
More bit da bih ja ipak još i ost’o da se odnekud ne pojavi nekakva crnčuga, sto posto UNproforac i reče nešto na engleskom. Onaj gazda odmah se odmaknu od mene, k’o da sam kužan, i priđe njemu. Ma ne bi sad tu ost’o da je hiljadu maraka po satu. Jebem ti gazdu Srbina koji prima okupatore na čerupanje. K’o da je onaj crnac bolji „Čerupač“ od nekog našeg brđana, čerupača. A kokama ko kokama, njih se i ne pita, a i da ih se
pita njima je najčešće svejedno kad su već za čerupanje ko će ih čerupat. Samo nek je očerupana.
Što jest jest.
Vidim nije to pos’o za mene. Nekako ti ja potrefim izlaz. Pa polako niz put. Nisam preš’o ni dvaest – triest metara kad kafana. Mislim sjela bi piva, jebo ti čerupanje. Unutra za šankom, sedam – osam ljudi da prostiš k’o očerupani. Mora da su i oni išli da se informišu o čerupanju. Ili su možda čerupali pa im dosadilo, pa sad ubijaju tugu što nisu više mogli čerupat.
Nije valjda da se i čerupanje može da otme?
Bogami gledam jednog, kasnije ću saznati da ga zovu Profesor, nekako se pokunjio, skupio, nema u njemu čini mi se kap krvi. Ako taj može čerupat, ja sam Tesla. Nije, brate, ni čerupanje za svakoga. U to stiže i piva. Ne volim ti ja prisluškivat, ako baš ne moram, tako da ni tad nisam naćulio uši, mada su do mene dopirali zanimljivi odlomci razgovora onih, nazovi, „Čerupača“.
Te jedan reče, da je on i ranije čerup’o, i po zemlji i po inostranstvu, ali da ovako čerupanje još njegove oči nisu vidjele. Sat vremena sto maraka. Pa ko izdrži. A one skoro da i nisu za čerupanje. I još posavjetova one svoje slušaoce da ako ikad više budu u prilici da čerupaju neka znaju pravilo da se starije koke lakše čerupaju od mlađih. Imaju manje perja. A manje se čo’ek i oznoji. Mada tu i nema nekog pravila.
Drugi se na to nadoveza da su njega izbacili u pola čerupanja zato što je čerup’o i pjev’o. Kobajagi ometa druge čerupače, kao oni ne mogu čerupati dok on pjeva. Ko, đoja, smeta im pjesma. Da oni mogu čerupat ne bi im smetala ni opera, a kamoli ona stara poznata čerupačko – čupačka pjesmu koju je on pjevušio:
„Kad si mala obrve čupala
što me nisi u čupanje zvala“.
Šta oni misle, pa neće im pjevati himnu dok čerupa.
Sad se i onaj Profesor odvaži pa dobaci, kako njemu nisu dali priliku da čerupa po minutu, već traže da čerupa po satu što on ni u mlađim godinama manje – više nije mogao. Male su danas profesorske plate. Pozivao se on na to da je intelektualac, da puno čita, da mu ne odgovara
čerupanje u polumraku, vadio se na slabiji vid, zbog kojeg u čerupanje uvijek ide sa lupom i sa još nekim alatom koji pomaže pri čerupanju, ali
popusta nije dobio.
Tvrda nesalomljiva srca.
Prije bi rasplakao sebe nego njih.
Četvrti reče kako ga je iznenadilo to što izgleda ne valja i kad se previše brzo čerupa, jer odmah gazda pomisli da je u pitanju nekakva prevara ili nelojalna konkurencija. Ali ono što ga je najviše znenadilo, to je to, da normalan čovjek ne može na red doći od ministara, članova
Vlade, visokih vojnih lica i sličnih. . .
Naravno iz toga se lako izvlači zaključak da nam od države nema ništa, čim su tako viđeniji ljudi primorani da stanu u red za čerupanje. A tako
vrsni školovani čerupaši i čerupači. . . Ako ne školovani onda sigurno doškolovani. . . Pa, njima je u krvi čerupanje. . .
Peti gotovo plačnim glasom prozbori: Ja se taman dogovorim sa gazdom, kad ona, zamisli, svježe očerupana, mora da je neko čerup’o prije mene. I to majstor. Vidim od posla nema ništa. U njoj nema odavno ništa više za čerupanje, . . . ni za lijeka. Jednostavno, prošla. Pa se taj isti onda prisjeti kako je prije dve – tri godine jednom tako došao na čerupanje kod nekog privatnika i… jedva živu glavu izvuk’o.
Ispostavilo se da Koka nije bila normalna koka nego, zamislite, ona najopasnija vrsta koke – KOKA NOSILjA. Tu informaciju je on, doduše, saznao tek nekoliko mjeseci kasnije, tako da mu je za sva vremena prisjelo čerupanje kod privatnika. Što su tu advokati uhvatili posla. Ne bi on više dolazio, ali srce s vremena na vrijeme ne može da izdrži.
Pa mora opet u čerupanje.
Šesti se bogami požali na čistoću: te podvaljuju nam svakakav škart, te koke nečiste, te ružnomirisne, te prljave, te jednom je čerupajući ruke isprljao skoro do lakata, pa kasnije dobio neku češu, koje se jedva uspio
riješiti. Mada, kad malo bolje razmisli, nema se na šta i požaliti. Kad se samo sjeti jednog poznatog „Čerupača“ koji nije gled’o šta čerupa, nego odreda, sve. Taj je dobio nekakvu infekciju od koje se jadan nije uspio izvući, a taman bio postao gazda. Čak je i načuo da se taj gazda puno mučio i izobličio dok nije skroz klon’o. Ni pare mu nisu pomogle. . .
I tako sedmi, pa osmi…, prava jedna svakidašnja čerupačka jadikovka. Tu ja skužim da sam još dobro i proš’o. Sva sreća da ne uđoh u čerupanu. Kakav bi tek iz nje izaš’o. Nego, popijem onu pivu i niz put. U kola… koja uvijek idu nizbrdo.
A „Čerupač“?
Neka čerupa ko hoće, ko zna, i ko može. To je za gazde. Bez obzira što su oni najčešće, kobajagi čerupači. Jer ne može se i jare i pare. A moje je da
i dalje očerupan tragam u „Oglasima“ za dobrim poslom. I to s povećalom, jer se veliki posao uvijek nudi malim slovima, u ovoj zemlji, zemlji „Čerupača“.
Satirična priča Miladin Berić
