DRAŠKO I ZLATNA RIBICA
Dokoni Draško spušti se u neđelju ujutro na Moraču podno grada ne bi li ufatio ručak ribe. Ćuri tako s udicom u vodu – a na udicu same birane gliste – i tobož nešto misli, a malo-malo pa potegne iz pljoske što mu ju sinovi donesoše kad mu u prkno bi sedamdeseta. Kad neđe poslije po sata, štap se drmnu. On skoči ni da mu se otac iz groba diga, povuci, i bogami nešto se bješe zakačilo. Smota on, izbači na obalu – riba. Da ju skine s udice – nemaše se šta dofatit, a kamoli iźes! A ona lijepa – crvena, žuta, bliješti – za sliku! On pomisli da je to od onoga mulja iz Kombinata aluminijuma, pa zastade ne znajući šta da radi š njom, kad ona progovori! On se osvrnu svuđ naokolo da vidi sprda li se to neko šnjim, kad ona ribica jasnim naškim jezikom reče:
– Pušti me, mrčo, pa ću ti reć sve što će bit!
Śeti se Draško da je u osnovnu školu čitao da ima nečesova čarobna ribica, pa zaključi da je to ta.
– Ajde, vala, da vidim šta znaš. Ionako te ne bi moga od bruke doma ponijet.
– Pa, evo, kroz Crnu Goru se saobraća normalno. Samo na nekih tridesetak puteva ima zastoja, odrona, prekida, vožnje jednom trakom…
Misli Draško – pa to svako jutro čujem na televiziju od onija iz Auto-moto saveza.
– Biće vi jedan broj narodnih predstavnika te neće ni ić na posao a uzimaće dobre plate.
Drašku se čelo malo namrgodi, i pomisli: “Dok sam ja radio ako ne bi doša’ sedam dana na rabotu odma’ bi mi dali radnu knjižicu i – doma”!
– Skupiće se neke žene da igraju kola i pjevaju ispred Skupštine da traže da im se dadne više para za đecu. Ali neće im bit.
Misli Draško – pa to sam gleda’ na televiziju i čita’ u novine, a kako živim blizu Kralja na konja nijesam moga s familijom prozborit kako su učali oni zvučnici.
– Dojće vi jedna grupa ljudi iz drugijeh država da vi zajedno s nekijema tu uzmu vlas’ i možebit’ i pucaju po narodu.
Duboka se brazda pojavi Drašku na čelo, ali misli – to će Katnić da raščivija i riješi.
– Ubačiće vas u te strane vojske te o jadu smetoše cijeli svijet, a poslije će vi počet’ pucat’ bombe ka u njine zemlje. A za to narod niko neće pitat’.
I druga se brazda zaora na Draškovome čelu – kad uđemo u NATO biće terorizma, a vojske će vršljat’ i činjet’ što im drago a da im niko ništa ne može.
– Moraćete se borit’ protiv skorupcije, a to će vi bit’ ka da jašete na kornjaču.
Nešto se već bješe skupilo Drašku u grlo, ali uspje da ga proguta.
– Više nećete smjet’ ni pomenut’ Rusiju – ka četrdesosme!
Već tada Draškovo čelo se bilo namrštilo ka’ oblačina više Cetinja, a kila u grlo ka’ nevareni kompijer, pa planu:
– Vuc’ govna, oca ti očinskoga! Ja sam mis’io e ćeš mi reć’ nešto novo. Ovo sam ja sve znao i bez tebe! Mrš’ natrag u vodu pa nek’ neko drugi razbija glavu s tobom!
Dragan Vugdelić
