PASTIR
Sedeo čobanin na proplanku, čuvao ovce. Izvadio iz torbe sviralu pa se njome počešao po leđima. Stavio slušalice u uši i pustio muziku s telefona. Da je neki pevač platio za reklamu, sada bih ga pomenuo. Ovako – ništa. Samo ću reći da pastir sluša muziku. Ispred njega ovce mirno pasu. Idealna slika za pisanje satirične priče. On ih muze, kolje kad mu treba meso, šiša ih, a one ništa. Jedino ponekad zableje i to je sve. Analogija s narodom i političarima se prosto sama nameće. Jeste to u aforizmima par puta iskorišćeno, ali u priči još nisam video. Samo trenutak, neko me zove. Gde baš sad kad pišem satiričnu priču! Šta, povećali nam platu!? 20%!? Pa ministar je car!
Da se ja sad vratim priči. Kakvi političari?! Ma, ne! Ovo je priča o pastiru. Uostalom, tako se i zove. Da sam hteo da pišem o političarima, to bih odmah u naslovu pokazao. Umesto da zasvira na svirali, neku lepu, izvornu pesmu, onako, iz duše, pastir njome češe leđa, a sluša neko narodnjačko đubre. Kakav on primer pruža omladini!? Zbog takvih kao što je on mladi i ne znaju za izvornu narodnu muziku! Svi to vidimo, a ćutimo. Kao ovce. E, ja više neću. Dosta je bilo pastira koji sviralom češu leđa!
A vi? Šta vi čekate?
Đorđe Otašević
