VREME JE
Tek kada je zamrlo tiktakanje sat mi se pojavi i u mislima. Pre toga je tišina drugačije zvučala, sada postade nema i daleka kao udaljena grupa ljudi. Uzeh sat sa kredenca, dva puta puta okretoh ključ i prilikom trećeg stigoh do kraja. Dalje ne može.
Okretoh ključ unazad i leptir odlete na pod kada sam ga udario kažiprstom da se odvije. Stavih ga na sto pored prozora zajedno sa onim kojim se podešava tačno vreme. Skidoh pozadinu sata i preda mnom se ukaza mesingana duša vremena. Patinirani metal u sebi krije eboš, krunice, nemirnice, uspinjače, rubine… Meni to ništa ne znači jer prepoznajem jedino zupčanike i oprugu koji su nategnuti do kraja i stoje tako zaglavljeni jer su svo vreme samleli i za njih više posla nema. Od ovog sata je i Hronos digao ruke. Pade mi na pamet da zupčanici ovakvog sata dobro služe kao zvrkovi kad prestanu biti žrvanj.
Na dnu limenog kućišta je ostala samo, pomalo masna, fina prašina metalnog mirisa. Razmazujem je između kažiprsta i palca, pa prinosim nosu da osetim miris jer izgleda da jedino ta prašina ostaje kao ušur od meljave vremena.
Dejan Tofčević
