IZMEĐU OSTALOG, ZAŠTO NISMO USPELI
Kao da ih i danas gledam.
Za vreme velikog odmora kidišu na sendviče napravljene od polovine hleba i dvesta grama posebne salame. „Može jedan griz?“ Dečak, iz susednog odeljenja, obučen skromno, zbunjen, pruža jednom gradskom mangupčiću svoj obrok. Ovaj grize i sve snage i zahvata što više. Odlazi do drugog, trećeg. Već je sit. A sada je vreme za cigaretu! Nalazi je kod onih koji su se „odrekli“ obroka toga dana. Taj, grebator, folirant, sa novom kožnom jaknom i markiranim patikama hvalio se pre neki dan, u društvu, kako će ovog leta sa starcima u Grčkoj. Posle srednje škole dugo ih nisam viđao, sve do šestog oktobra kada sam nekolicinu njih prepoznao na TV ekranu. Onda mi je jedan drug iz odeljenja rekao da su se još njihovi očevi sa porodicama preselili u Beograd. Bilo mi je jasno. Prazne kofere koje su poneli njihovi očevi iz provincije sinovi mora da napune. Saznao sam još i to, da su dvojica naših školskih drugova poreklom iz obližnjih sela takođe u Beogradu, gde su ostali posle završenih fakulteta i da su i oni u politici. Aha, sad mi je već sve jasno, rekoh. Ova dv ojica ne mogu da im zaborave što su ih podglađivali. Ovi i dalje drčni. Tu će biti borbe. Zar nisam u pravu. A gde smo tu nas dvojica, pitao je? U srednjoj školi, odgovorio sam.
