BELI KOKAIN I CRNI HLEB
Jer, vidi rode o čemu se radi: ja sam radnik 657 i pripadam posebnoj klasi Punigaća. Tamo smo, na traci, svi Punigaće. Do mene je, bliže pogonima, Punigaća 656 a ispod mene je Punigaća 658. Nema Pere, Mike i Laze, samo Punigaće. Nas tako zovu jer nikad ne idemo u vece za vreme radnog vremena već pišamo i seremo u pelene. Punimo gaće. I zato smo Punigaće. Ali, mi smo bolje plaćeni i ne žalimo se na sranje i pišanje jer možemo sebi da priuštimo pelene. Sa platom od preko 200 eura ja sigurno uštedim sto eura mesečno. Ostalo mi ode na pelene al’ dobro. To sad nije bitno. Ko još u Srbiji živi od plate?
A nije da se žalim. Neki kukaju kako nas pregledaju oralno i analno svakog dana kad dođemo na posao i kad se vraćamo s istog ali ja kažem: neka. Pregledaju da nismo uneli neke prislušne naprave za televiziju kad dolazimo i, takođe, da nismo nešto zdipili pri odlasku. Ima taj pregled, koji neki smatraju ponižavajućim, i svoje prednosti: lepo mi pregledaju prostotu. Mislim, prostatu. Znaš, neće da leče, al’ će da pregledaju fraj. Priča se da momci iz obzbeđenja i ženama pregledaju prostate al’ ja kažem: neka, za svaki slučaj, možda neke žene to imaju. Nije to ništa seksualno kako se priča, jok.
Ondak, brinu se za radni elan – na pauzi za doručak koja ti je od deset do deset i tri, daju ti tri lajne loše sečenog kokaina i krišku crnog leba. Kokain šmrčeš da bolje radiš a leb gutaš da veže ljutu kiselinu koksovu. Ko se onesvesti tog otpuste – što da pravi komplikacije i sebi i drugima. Ako neka žena zatrudni – i nju otpuste. Ako je nekome žena trudna – i njega. Lepo kaže šef: neodgovorno je praviti decu na ovu skupoću a njemu trebaju odgovorni radnici. Oni koji, kao ja, dobrovoljno odu na sterilizaciju. Da, moj šef ima tri sina, što pitaš?
E, vidi firma gleda da nam posao ide što bolje. Stvarno. Recimo, zadrže nas kad se završi radno vreme (radimo od šest do šest) i onda ponavljamo sa šefom: „Ja sam samo zrno u ovom svemiru, ja sam potpuno bedan i beznačajan, ja sam ružan, mali, bedni, glupavi radnik i smrdi mi iz usta!“ I tako sat-sat i po. To šef zove tim bilding. Nekima se nije dopalo pa su se malo bunili i dizali štrajkove. Obezbeđenje je regovalo s merom: razbili su ih metalnim štanglama i izbacili napolje. Ovim radnicima nezahvalnicima to ne bude dovoljno pa se žale državi. A sudija zaključi da su prešli ovlašćenja. Mislim, radnici. I tu radnici plate firmi što su im telima ulubili šipke. A radnici nisu imali pa ih komunalna policija izbacila na ulicu s ženama i decom. Kad su budale pa se bune. Oni misle da je ovo i dalje komunizam al’ jok. Kapitalizam i modernizacija, moj bato, to ne štedi budale!
Ja sam vam, inače, za modernizaciju. Evo, meni je šef rekao da kad odem kući moram odmah da se javim preko sinovljevog kompjutera. Znači, upali se crveno svetlo na kameri i ja tad uzmem mikrofon i referišem. Šef mi tu obično kaže da se nisam lepo začešljao, da ne želi da vidi moju pidžamu već lepo da nosim radničko odelo pa neka je i dva ujutru. Stari je on šeret, moj šef. Jednom sam mu tako čistio septičku jamu u pola pet ujutru, pa kad sam završio on me pogleda, onako mi se široko nasmeši i kaže: Mrš kući pa tamo smrdi! I ja odem i smrdim. Pita me žena: Zašto smrdiš? Ja kažem: Moram. Rekao mi šef. I tu više nema rasprave. Ćuti i smrdi.
Aleksandar Novaković
