„Svu muku tvoju poješće silni pri gozbi i piru“
Zamenili smo radnike za stoku i sad se ne zna ko koga poji. Bitno je da ima posmatrača, njihove oči neće biti gladne. Kad smo kod očiju, izgleda da nisu samo one gore jedine koje nas posmatraju, ali da ne ulazimo u to, to je već filozofija nekih drugih kuća. Bitno da je posmatrača, njihove oči neće biti gladne.
Sada kada je utvrđeno da su oči postale usta, ne samo zbog toga što se njima hrani, već i stoga što se njima često govori, uglavnom nemo, te reči ne uspevaju da zaigraju svojom slobodom tako često, gotovo uvek pa ne ostaje ništa drugo do da se plače, mada i suze više nisu tako jeftine. Avaj, ne da se naš čovek. Taj ne bi prodao ni trunku ičega iz sebe, možda bi iz njega nestalo nebo, i kom narodu bi onda pripadao? Najbolje je gledati svoju rabotu, što je moto svakoga verovatno. Pa što bi čoveka zanimala tuđa raka kad on pažljivo sebe svojom pokriva. Biti prvi u selu, a ne poslednji u gradu, odavno je izlizana stvar. „Seljak“ sada prvi je u gradu, a ko je poslednji, to se ne zna, verovatno takvog i nema jer uglavnom svi su na vrhu, a on je sva sreća prostran onoliko da, hvala Bogu, sa njega niko ne može pasti. A onaj koji, eto što je sudbina kurva, mora ostati na selu dok kulturna gospoda bude gutala gozbu i pir očima, njemu će ostati muka da je glođe.
A ko je danas zaista silan i ko se uistinu hrani tom gozbom, i da li gozbe uopšte i ima, pitali bismo Šantića. Samo, šteta što kod nas potencijal uvek ostaje neostvariva radnja.
Satirična Priča
