ISPRED MALOG EKRANA
Ti meni stalno: Gledaš li televiziju, bilo je na televiziji, jesi li vidio na televiziji..?
Šta ima da vidim? Ako već hoćeš pravo, ponekad pogledam TV dnevnik. I uvijek vidim neke strance. Nema TV dnevnika da se ne pojavi neki novi ili stari (da prostiš) medijator, da nešto ne brkljači, da nam nešto ne prijeti, da ne postavlja neke nove uslove za ovo ili za ono. Ili, kako nešto mora da se uradi, kako rokovi ističu, kako se moraju ispuniti tri evropska principa… I ne možeš im ništa. Poslati su da ovom narodu ispiraju mozak i tu će ostati dok ne bude kako Amerika hoće.
A ti meni: Jesi li vidio na televiziji, bilo je na televiziji, gledaš li televiziju..?
Gledam. Pogledam poneku fudbalsku utakmicu. (Jest da opet gledam samo strance, rijetko koji naš uđe sa klupe za rezervne igrače).
Ali tu bar nema priče. Tu ima ono što juriš pred sobom, ono što vidiš ispred sebe, pa ga zaobiđi, majčin sine. To ti je sav posao za debele pare. A ako na terenu nešto kažeš, ako prijetiš ili nekome nešto prigovoriš, eto žutog ili onog drugog kartona, od koga mnogima pocrni ispred očiju.
Eh, da sam ja sudija, pa da svim onim strancima koji se svako veče pojavljuju u TV dnevniku, pokažem karton. I to znaš koji?
A ti meni: Gledaš li televiziju, jesi li vid’o na televiziji, bilo je na televiziji..?
Nek’ je bilo. Ako je bilo, gledao si i navijao. Priznaj, kad gledaš televiziju, uvijek za nekoga navijaš. Kako ti, tako svi. Kad gledaš TV dnevnik, navijaš za naše. Kad gledaš utakmicu, opet za naše, ako ih ima u timu. A ako ih nema, onda navijaš za nejačeg. Je l’ tako?
A ti meni samo isto: Jesi li gledao televiziju, bilo je na televiziji, gledaš li televiziju..?
Gledam. Eto baš kad hoćeš – gledam. Stalno sam ispred ekrana. Samo na tom ekranu su sasvim druge slike, stihovi i rečenice, evo i ova pričica. Na mom ekranu je ono što ja odaberem da gledam. Ono što dolazi sa moje tastature, iz mog računara, a ne od nečije režije i diktature, i stran(ačk)ih misionara.
